RASKOL U PRAVOSLAVLJU ĆE IZAZVATI RAT PRAVOSLAVNIH DRŽAVA A ONDA ĆE DOĆI NEŠTO JOŠ GORE

Бартхоломев је испунио своја очекивања. Умјесто помпе у вези аутокефалије, наивни борци Кијева против руског света и Трећег Рима добили су обнову Ставропије цариградске патријаршије у Украјини.
То је, свако ко не воли апсолутну аутономију УОЦ-МП (Украјинска Православна црква- Московске патријаршије), који је независан у кадровским, финансијским и имовинским питањима, потпуно самостално управља, а такође има значајну тежину у Генералној Синода Руске православне цркве (тј то није Руска православна црква која делује са КУО је КУО већ контролише Руске православне цркве).

Добродошли у директну подређеност Цариграду. Притворник ће лично одлучити ко заслужује достојанство које треба назвати за коју епархију, а он ће бити задужен за финансије независно.

Али Вратоломеј, а Синод Цариградске патријаршије, која је подржава, отишао много даље. Анатема наметнуо РОЦ-а (Руске православне цркве) је уклоњен из тзв патријарха КУО-КП (Кијев Патријаршија) Филарета и де факто признала канонски ваљаност УОЦ-КП и УАОЦ (Украјински аутокефалне православне цркве) - шизматичне псеудо цркве.




Ово је главни, најопаснији и не обавезујући корак који је предузео Цонигорд. Вартоломеј је био у стању да раде на овом стварању у Украјини, подређени структура Цариградске патријаршије, која би могла да добије аутокефалност, без уклањања анатема на Филарет, без признавања изматици. Логично је да би овај аргумент, како се преговара са Московске патријаршије, тако да утичу на унутрашњу ситуацију у црквама самозваних. Међутим, Вратоломеј је изнео на сто, прекидајући свој пут за могућност успостављања односа са Москвом.

Истанбул жури да започне рат. С једне стране то указује на неповерење у чињеницу да ће се прозор могућности отворених у Украјини поново отворити на дужи период.

Da vas podsetim da Porošenko nije pokazao nikakav interes za autokefalijom tokom prve tri i po godine svoje vladavine. Ona ga je interesovala samo kao izborna tehnologija.

Ne postoji garancija da će nakon završetka izbornog ciklusa ukrajinski političari biti jednako povoljno naklonjeni zahtevima Carigrada. Podsetiću vas da je umesto da traži autokefaliju, Vratolomej krenuo da uspostavi čvrstu kontrolu nad ukrajinskim pravoslavljem.




Vartolomej sebe promoviše kao pravoslavnog papu

S druge strane, a ovo je mnogo važnije, Vartolomej je iskoristio ovu situaciju da ode daleko izvan granica same ukrajinske krize. On je proglasio (i u tome je bio podržan od strane Carigradskog sinoda) svoje pravo na jedinstvenu vlast u čitavom pravoslavnom svetu, neku vrstu pravoslavnog papstva.

Inicirajući težak sukob sa ROC-om (i uklanjanjem anatema na šta Vratolomej nije imao kanonska prava, i prihvatanjem anatemisanog Filareta da komunicira anatemom do samog Vratolomeja), Carigrad vodi pravoslavni svet daleko od diskusije o ambicijama Vartolomeja, primoravajući lokalne crkve da odluče sa kim su – Carigradom ili sa Moskvom.

Cilj podeliti pravoslavlje

Istovremeno, postoji pretnja da se podeli ne samo pravoslavni svet, kada deo lokalnih crkvi podrži Konstatinopolj a neki Moskvu, već i podele u svakoj pojedinačnoj crkvi.




Ove višestruke podele su takođe opasne jer će destabilizovati situaciju u onim državama u kojima ove crkve funkcionišu. Drugim rečima, govorimo o destabilizaciji situacije i izazivanju verskih sukoba ne samo u Ukrajini, već i u istočnoj Evropi, konkretno na Balkanu, u Severnoj Africi, Maloj Aziji i Levantu.

Ako građanski verski oružani sukobi zahvate ovaj region, veliki rat će gotovo odmah pokucati na vrata čovečanstva. Na kraju krajeva, neki će biti okrivljeni za destabilizaciju Vartolomeja i SAD-a, dok će drugi biti optuženi za Rusku pravoslavnu crkvu i Moskvu.

Glavni zločin Vartolomeja je to što je, izazvavši krizu koja je bila ispunjena civilnim i međudržavnim vojnim sukobima (uključujući i one dugotrajne, visokog intenziteta), Carigradska patrijaršija je političke strukture Rusije, SAD-a i EU lišila kontrole nad odvijajućim događajima.

Međutim, ni on nije dobio takvu kontrolu. Eskalacija treba da se povećava automatski, i na eksplozivan način. U ovom slučaju, mehanizam deeskalacije je potpuno odsutan. Čak i ako neko zamisli ono nemoguće – potpunu i bezuslovnu predaju Ruske pravoslavne crkve Vratolomeju, čak i taj potez ne može dovesti do deeskalacije sukoba, s obzirom da će odvojene jerarsi, sveštenici, manastiri i laici govoriti protiv Vratolomeja i njegove “patrijaršije.“




Podela pravoslavnih država i međusobni rat

Mogućnost izbegavanja sukoba koji će se, počevši kao čisto religiozan, brzo razviti u vojno-političke sukobe tih određenih država (kao i unutar njih), više ne postoji. Jedino pitanje je kolikog će obima biti i koliko će zemalja pokriti, da li će ga biti moguće lokalizovati unutar Ukrajine.

Trebalo bi shvatiti da su aktivnosti Vartolomeja namerne – nije bilo teško preračunati moguće odgovore, oni su ležali na površini. Odnosno, on je namerno inicirao krvoproliće i situacija je izmakla kontroli.

Rizikovao je čovečanstvo zarad svojih ambicija, a Sinod Carigradske patrijaršije ga je podržao u tome. To znači da je postojala takva politika već duže vreme.

Patrijarhat će se nekada, najverovatnije uskoro, promeniti, ali politički principi izneti od 9.-11. oktobra 2018. godine od strane Vratolomeja i Sinoda Carigradske patrijaršije  će postojati decenijama, ako ne i vekovima.




Svetsko pravoslavlje nikada neće biti isto kao i pre poslednjih odluka Carigrada. Odigrao se Veliki raskol, i činjenica je da će u toku jednog milenijuma on i dalje trovati verski i politički život.

U bliskoj budućnosti, talas destabilizacije čeka ogroman region, od Karpata i Dunava do glavnih voda Nila i obala Eufrata. Ali naravno, Ukrajina će morati da izdrži prvi udarac, UOC, njen Primat, najblaženiji mitropolit Onufi, koji je glavni branitelj kanonskog pravoslavlja u Kijevu i na kom leži krhko jedinstvo UOC-MP.

Sve što se do sada dogodilo u Ukrajini je ništa spram onoga što se sada priprema. Ali Porošenko, koji je inicirao sve ovo, neće biti bolji, samo će se pogoršati.

Samo izuzetno ograničena, potpuno neadekvatna osoba je mogla svoju zemlju baciti u krizu građanskog verskog rata, čiji se razvoj ne može kontrolisati.

Međutim, kao što je rečeno, ova kriza je toliko značajna i opasna, pokriva toliko mnogo zemalja, da ubrzo niko neće imati vremena za Porošenka i njegove probleme.

Webtribune.rs