Zapad čeka još samo jedan korak, pa da se snažno obruši na Srbiju!

Od nas se očekuje da budemo antiruski raspoloženi, ali srpski pravoslavni narod pamti zlo koje su nam naneli neki naši takozvani „prijatelji“ i to nas čini vrlo opreznim i suzdržanim na putu ka Uniji, kaže nam prof. dr Ilija Kajtez.
Srbija je bez obzira na svoju veličinu i brojnost stanovnika i dalje u žiži geopolitičkih zbivanja. To nije dobro zato što treba imati u vidu da i druge sile žele uticaj na ovim prostorima koji želi i Rusija, a sa druge strane, ukoliko bi naše rukovodstvo bilo dovoljno mudro, mi tu poziciju možemo da iskoristimo.

Mi to, za sada, činimo dosta dobro i srećom još nismo naterani i stavljeni u bezizlaznu situaciju, gde moramo da se odlučimo za jednu od dve konkurentske strane, izjavio je za Sputnjik prof. dr Ilija Kajtez sa Fakulteta za međunarodnu politiku i bezbednost.

Kako plovi Srbija u svemu tome u ovom trenutku?

— Za Srbiju je dobro što će put u EU trajati dugo. Više sam evroskeptik nego evrooptimista. Od nas se očekuje da budemo antiruski raspoloženi, ali srpski pravoslavni narod pamti zlo koje su nam naneli neki naši takozvani „prijatelji“ i to nas čini vrlo opreznim i suzdržanim na putu ka Uniji.

Pozicija našeg približavanja ka Briselu, uz vojnu neutralnost i prijateljstvo prema Rusiji i Kini, za sada su najbolja moguća opcija. Međutim, ta pozicija je vrlo složena, komplikovana i podrazumeva filigranske i velemajstorske poteze. Ukoliko ne budemo na visini istorijskog zadatka, možemo doći u velike probleme. Istorijske okolnosti i odnos snaga u svetu, idu nam u prilog i mi dosta dobro plovimo u vrlo nemirnim balkanskim vodama.

U Moskvi je u vreme posete predsednika Vučića bilo malo reči o vojnoj saradnji. Koje su naše realne mogućnosti?

— Mislim da se o tome govorilo u zatvorenom delu susreta Putina i Vučića. U ovom trenutku, kada su vrlo snažni i nedvosmisleni pritisci na predsednika Vučića, pokretanje pitanja kao što je Humanitarni centar u Nišu i neko dodatno naoružavanje, ne bi išlo u prilog trenutnoj poziciji Srbije.

Mislim da je predsednik Putin to shvatio i da kao osvedočeni prijatelj Srbije nije želeo da insistira na tim, u ovom trenutku, preosetljivim pitanjima.

Imam utisak da Zapad čeka jedan jedini pogrešan korak ili polukorak da bi se snažno obrušio na našu politiku, odnosno na predsednika i Vladu Srbije. Nismo smeli da rizikujemo, a oni koji su nam istinski prijatelji na tome nisu insistirali. U tome se ogleda pozicija nekoga ko vam je prijatelj i onoga koji vas ucenjuje iz dana u dan.

Putin je rekao da će pomoći Beogradu u dijalogu sa Prištinom, ukoliko kosovski zvaničnici nastave da insistiraju da se u dijalog uključi Amerika.

— Čini mi se da je sve u našim rukama. Da li smo mi na dobrom putu, da li smo možda obećali nešto što sada dolazi na naplatu, a što može biti preskupo i za generacije koje dolaze iza nas, tek ćemo videti. Neki govore da je 2018. godina odluke. Mislim da to neće ići tako brzo, jer su to su dugoročni istorijski procesi.

Mudri ljudi savetuju da se ne žuri u tim odlukama. Kiparski problem je na dnevnom redu desetinama godina i ne vidim razlog zašto bi Srbija žurila u rešavanju problema Kosmeta. Postavlja se pitanje zašto se EU žuri da rešava najurgentnija pitanja za nas.

Ako se našim prijateljima žuri, onda to treba uvažiti, a ako se žuri onima koji su nas bombardovali i koji su hteli da nas proglase genocidnim narodom, onda bi trebalo razmisliti i videti da li to odgovara Srbima ili nam preti opasnost da upadnemo u istorijsku zamku koja može mnogo da nas košta.

Kosovo ne može da bude država bez priznanja Srbije, a taj proces otvara Pandorinu kutiju ostalih delova Srbije. Onaj ko je eventualno mislio da će na taj način rešiti problem, nema predstavu kako funkcioniše društveno-ekonomski sistem.

Imamo državno i vojno vođstvo koje to razume i nadam se da ovaj unutrašnji dijalog nije kupovina vremena ili da zlo bude veće, fingiranje nekog srpsko-srpskog dijaloga, da bi se kasnije donele pogubne odluke za budućnost ovog naroda.

Ministarstvo odbrane SAD najavilo je da će sa Stejt departmentom tokom naredne godine proceniti saradnju Amerike sa Rusijom, ali i sa zemljama Balkana. Da li je to uobičajena praksa?

— U meri u kojoj se budu zaoštravali odnosi između SAD i Rusije, u toj meri će nama biti sve teže. Možemo da se nadamo da će ti odnosi biti relaksiraniji na nivou velesila, da bi i nama manevarski prostor bio veći.

Imamo dobru saradnju sa Nacionalnom gardom Ohaja. Održavamo vežbe sa zapadnim partnerima u srazmeri petnaest puta većoj nego sa Rusima, odnosno Belorusima.

Problem je u tome što naši takozvani „zapadni saveznici“ ne žele nikakvu „polovičnost“, već žele da se okrenemo protiv Rusa, što mi u svom verskom, nacionalnom i istorijskom biću ne možemo. To bi bila apsolutna izdaja samih sebe. Mi smo išli ka tome kada su bile žuto-plave koalicije.

Povukli smo potez za kojima sad realno možemo da žalimo — drastično smo smanjili bezbednosni sektor. Poslednjih godina se ide ka obnovi, ali nije to masovno, tu ima mnogo propagande. U jednom trenutku nismo imali zaštitu neba, a država koja želi da bude priznata od drugih, mora da ima suverenitet nad nebom.

Zbog koga se to Srbija naoružava?

— Ako ne možete da obezbedite minimum minimuma, morate da platite neku silu sa strane da vas čuva, što je veoma skupo. S druge strane, odričete se tehničko-tehnološkog napredka, nemate osposobljene pilote, gubite jednu komponentu koja je visokotehnološki zahtevna.

Posle vam treba puno vremena da biste se vratili u neki normalan proces. Oružje, naoružanje, vojna struka podrazumeva stalno uvežbavanje, školovanje, praćenje visokotehnoloških sila koliko je god moguće. Mi sa 6 ili 12 „migova“ ne možemo da se suprotstavimo NATO-u. Ako želimo da budemo suvereni, moramo da imamo određeni kapacitet vojnih sredstava.

Ako Srbija kaže da kupuje „migove“ od Rusa, da li smo mi onda neutralna zemlja?

— Neutralni smo zato što smo mi te „migove“ od Rusa dobili. Imamo obavezu da ih servisiramo prema ruskim zahtevima i to će tražiti određena sredstva. Amerika bi htela da budemo potpuno razoružani, jer smo u tom slučaju moneta za potkusuravanje. Veliko je pitanje koji su istinski interesi Amerike. Ona je neprikosnoveno ostala iza albanskog faktora, koji podrazumeva stvaranje, možda ne sada, ali u nekoj perspektivi, velike Albanije.

To direktno zadire u naše najvitalnije nacionalne interese. Ako strana koja ne krije da nije neutralna, želi da vas ostavi bez naoružanja, onda je sve jasno.

Recimo, ako imate naoružanje u kući i to znaju vaše komšije, ne morate nikog da ugrožavate, ali ćete biti mnogo sigurniji, nego kada svi znaju da nemate snage, onda će ta vaša nemoć prizvati ljude da provale, da vas opljačkaju.

Vojna logika je jednostavna — ona teritorija koja nije branjena, koja nema dovoljno moralnih resursa, ljudi koji su spremni da brane i koja nema naoružanje, prosto mami da se uzme bogatstvo sa te teritorije. Mi smo to iskusili kao narod mnogo puta.

Na početku i na kraju XX veka srpski narod je ostao sa istim brojem stanovnika, dok se albanski tri puta uvećao.

Ujedinjene nacije su postale poprište sukoba Amerike sa ostalim članicama Saveta bezbednosti. Koliko je Vas iznenadilo to što su, recimo Velika Britanija i Nemačka glasale u suprotnosti sa interesima SAD?

— Samo 15 godina ranije, to bi bila naučna fantastika. Da SAD u Savetu bezbednosti, koje su pre 15-20 godina bile apsolutni gospodar sveta, ostanu potpuno usamljene jeste vest prvoga reda.

Bez obzira koliko je potez Trampa izazvao uglavnom negativna tumačenja i reakcije, ta situacija da je Amerika ostala sama, zaista je presedan koji će se analizirati, ali koji verovatno neće ostati presedan u narednom periodu, zato što svet zaista i faktički postaje multipolaran.

Verovatno je predsednik Tramp morao ili želeo da ispuni neko od predizbornih obećanja koje je dao jevrejskoj državi, to jest lobiju. Kažu da su tu umešani prsti njegovog zeta. Napravio je jedan značajan korak znajući da će to naići na protivrečne i osuđujuće reakcije.

Vašington je pretio onim članicama koje će glasati protiv američkih interesa, a onaj ko je veliki i moćan nema potrebu da podiže glas. Nije to zasluga Trampa, to neće moći dugo da traje, jer svaka imperija doseže granice koje može da izdrži.

Čini mi se da su SAD dosegle svoje maksimalne granice i da sada, kao što je to bio slučaj sa rimskom imperijom, treba očekivati povlačenje sa određenih tačaka u svetu.