Lavirint

Smatramo da se svaki mit, svaka činjenica sa prenesenim značenjem, svaka simbolična priča u osnovi oslanja na nešto stvarno, iako tu stvarnost često ne možemo smatrati istorijskom. Mit je istinit u odnosu na psihološku stvarnost, na ljudsko življenje, na procese i forme koje se odražavaju skrivene simbolima. I prolazeći promene kroz vreme i među ljudima, dolaze do nas, dok je naš zadatak da ih primimo i razotkrijemo, što znači, da skinemo njihove velove i ponovo se susretnemo sa skrivenim značenjem i dubokim smislom njihovog sadržaja.

Mit o lavirintu je prastar i, usudila bih se da kažem, univerzalan, zajednički za sve drevne civilizacije. O njemu se uvek govori kao ozbunjujućem mestu koje je teško proći jer se, prolazeći njegovim zamršenim putevima, može lako zalutati. Ponekad se tu upliće i priča o nekom čudesnom čoveku, heroju ili mitskoj osobi koja pobeđuje, „razbija“ lavirint i pronalazi ključ koji konačno vodi ka rešenju ove zagonetke, zadate u obliku puta.

Kad govorimo o lavirintu, najpoznatiji, onaj koji se najduže zadržao tokom cele grčke mitologije, tako pristupačan, jednostavan, gotovo poput dečije priče, jeste lavirint na Kritu. Ne bih želela da govorim o ovom lavirintu onako kako se to obično radi u poznatoj mitologiji, već tako da učinimo korak više, istražujući one elemente koji se mogu pronaći zahvaljujući najnovijim arheološkim otkrićima na Kritu, kako bismo otkrili ono što su Krićani poštovali i na čemu su utemeljili svoj lavirint. Uvidećemo da priča nije tako detinjasta, a ponekad je, štaviše, vrlo kompleksna i simbolična.

Započećemo jednim starim kritskim simbolom, koji je u vezi sa njihovim najvišim božanstvom. To je sekira sa dve oštrice, koja se može predstaviti i kao dvostruki par rogova: jedan par okrenut na gore, a drugi na dole. Objedinjeni, oni čine sekiru sa dve oštrice, stari simbol koji se odnosi na božanstvo sa najsnažnijim kultom na Kritu: na svetog bika. Ova je sekira dobila ime labris i, prema vrlo staroj tradiciji, bila je oružje kojim je bog, od Grka nazvan Ares-Dionisos, otvorio Prvi lavirint.

Srebrni novčić,
400 g. p.n.e, Knosos

Bronzani labris,
Mesara, Krit

Evo priče: smatra se da je Ares-Dionisos, prastari bog od samih početaka vremena, sišao na zemlju. Tada, ništa još nije bilo stvoreno, ništa uobličeno. Postojala je samo tama, samo mrak. Međutim, Aresu-Dionisosu sa visina je poslato oružje, labris, i rečeno mu je da pomoću njega mora da oblikuje, stvori svet.

Usred ove tame, Ares-Dionisos počinje da hoda u krug. Ovo je vrlo zanimljivo, zbog toga što je današnja nauka otkrila neobičnu činjenicu: kad se nalazimo u tami i kad ne možemo da odredimo širinu prostora, ili kad želimo da napustimo neko prostrano i mračno mesto, prva tendencija kojoj najčešće pribegavamo jeste – hodanje u krug; kad se negde izgubimo, prvo što ćemo preduzeti je takođe hodanje u krug.

Izložimo ove asocijacije od samog početka onako kako želimo, dovodeći u odnos značenje samog lavirinta sa nekim atavizmima koje još i danas kao ljudska bića posedujemo. Tu je Ares-Dionisos koji počinje da hoda u krug i pomoću svoje sekire seče i preseca tamu, otvara brazdu. Taj put koji on otvara i koji se postepeno osvetljava, nazvan je lavirint; drugim rečima, to je put prokrčen, presečen pomoću labrisa.

Kad je Ares-Dionisos, neprestano režući i presecajući, dospeo u samo središte svoga puta, otkriva da više nema onu istu sekiru koju je imao na početku, ona se sadapretvorila u čisto svetlo. I ono što on drži u svojim rukama, to je lomača, plamen, baklja koja savršeno osvetljava, jer on je ostvario dvostruko čudo: razgonio je spoljašnju tamu pomoću jednog kraja svoje sekire, a pomoću drugog je sekao svoju vlastitu unutrašnju tamu. U meri u kojoj je stvarao svetlo spolja, stvarao je i svetlo unutar sebe; onako kako je otvarao prolaz prema spolja, otvarao je i prolaz ka unutra.

Došavši do središta lavirinta, u samo središte putovanja, otkriva da je postigao svetlo i da je dospeo do samoga sebe. Ovo pripada najstarijoj kritskoj tradiciji povezanoj sa lavirintom. Izvirući iz ove, pojavljuju se i druge poznatije legende.

Najpoznatija je ona o fantastičnom lavirintu izgrađenom od strane Dedala, izumitelja i čudesnog arhitekte starog Krita, čije se ime koristilo kao sinonim za lavirint, zamršeni prolaz.

Dedal, Pasifaja i drvena krava,
freska na severnom zidu triklinijuma u Kući Vetija, 1. vek, Pompeji

Ako se podsetimo starogrčkog jezika, Dedal ili Daktil, kako se još ponekad naziva, jeste onaj koji čini, koji radi svojim prstima, onaj koji gradi. On predstavlja konstruktora, graditelja, i to ne samo onoga koji je izgradio sklop palata i vrtova, sličan lavirintu kralja Minosa, već u mnogo dubljem i daljem smislu možda predstavlja onog prvog boga koji je u tami izgradio Lavirint Svetla.

Kaže se da Dedalov lavirint zapravo nije bio nikakva mračna i zastrašujuća podzemna građevina, već veliki kompleks zgrada, palata i vrtova, projektovanih tako da onaj ko bi ušao u njega, ne bi mogao da pronađe izlaz. Problem lavirinta, dakle, nije bio u tome što je on trebalo da zastraši, problem je bio u tome što se iz njega nije moglo izaći.

Dedal je ovaj lavirint konstruisao za kritskog kralja Minosa, koji je toliko legendaran da se sa njegovim imenom dovode u vezu najdrevnije tradicije naroda ove epohe.

Minos je živeo u prekrasnoj palati sa svojom ženom Pasifajom, koja je odigrala vodeću ulogu u celoj toj drami u vezi sa Lavirintom.

Da bi postao kralj, Minos se oslanja na pomoć moćnih bogova – boga okeana i voda, Posejdona. Kako bi se Minosov tron učvrstio u svesti ljudi, Posejdon napravi čudo: on čini da iz voda i vodene pene čudesno izroni beli bik, kao poklon kojim se Minos priznaje za kralja ostrva Krita. To je trebalo da znači da se Minos zaista potvrđuje kao pravi kralj.

Ali tada se, prema kazivanju grčke mitologije, Minosova žena ludo zaljubljuje u ovog belog bika, koji postaje jedino za čim žudi i što želi. Međutim, kako nije nalazila načina da mu se približi, zatražila je pomoć od velikog graditelja Dedala, koja se sastojala u sledećem: trebalo je da načini veliku kravu od bronze, dovoljno lepu i privlačnu da bi se bik u nju mogao zagledati, a Pasifaja će se, pak, sakriti u njenoj unutrašnjosti.

Minotaur u lavirintu,
renesansna predstava (različita od klasične gde je Minotaur sa ljudskim telom i glavom bika); crtež gravure na dragulju iz 16. veka, Mediči kolekcija, Palaco Stroci, Firenca

Tragedija je bila ogromna. Dedal je konstruisao kravu, Pasifaja se u nju sakrila i bik joj se približio. Ovo neobično sjedinjenje između žene i belog bika dovelo je do rođenja Minotaura, životinje koja je bila polučovek – polubik. Ovo izrođeno čudovište od tada je boravilo u središtu lavirinta, koji se od tog trenutka promenio. Nije to više bio kompleks palata i vrtova, nego jedno tužno, zastrašujuće i bolno mesto – trajno sećanje na dramu kralja sa Krita.

Osim one na Kritu, u drugim drevnim tradicijama susrećemo nešto kompleksnija tumačenja nego što je drama Pasifaje i belog bika.

Naprimer, u pričama drevne pretkolumbovske Amerike i Indije otkrivamo naznake o određenom trenutku u evoluciji čoveka, koji se dogodio pre mnogo miliona godina, kada su se u jednom trenutku ljudi zbunili, izgubili razum i sramotno se mešali sa životinjama. Prema tim pričama, to zastranjenje i kršenje zakona prirode urodilo je pojavom pravih monstruma, hibridnih bića neshvatljivih osobina koje izmiču definicijama. To nije bilo samo zbog toga što su ona u sebi nosila zlo, kao u slučaju Minotaura, već zbog toga što su predstavljala sramotu jednog sjedinjenja koje nikada nije trebalo da se dogodi, jednu sramotnu tajnu koja nikada ne sme da bude otkrivena, zbog čega je to pitanje i izbrisano iz pamćenja čovečanstva.

Priča o Pasifaji i Biku, kao i rođenju Minotaura, zasigurno je na neki način u vezi sa ovim drevnim korenima i ovim starim procesima, koji skrivaju sećanje na jedan određeni trenutak.

Sa druge strane, monstrum – Minotaur, takođe predstavlja i materiju, slepu i bezobličnu, bez inteligencije i usmerenja, zatvorenu u središtu lavirinta, u očekivanju svojih žrtava koje bi trebalo da ga umilostive.

Tezej i Minotaur,
podni mozaik iz rimske vile blizu Salcburga, 4. vek

Legenda teče dalje i govori kako se u nadolazećim godinama Minotaur u svom lavirintu pretvara u istinski izvor užasa. Kritski kralj je, zbog određenog ratnog spora, nametnuo Atinjanima strašan danak – svakih devet godina morali su da pošalju sedam mladića i sedam nevinih devojaka kaožrtvu Minotauru. U trećoj takvoj prilici, u Atini se podiže jedan heroj, Atinjanin par excellence, Tezej. On odlučuje da neće preuzeti kraljevstvo u svom gradu, sve dok grad ne bude oslobođen ove kazne, sve dok ne ubije Minotaura.

Tezej se sam prijavljuje kao žrtva i zajedno sa ostalim mladićima i devojkama dolazi u Krit. Pomoću klasičnog ratnog lukavstva, pretvarajući se da je zaljubljen u Minosovu kćerku Arijadnu, postiže da mu ona da klupko konca kojim će proći kroz lavirint i pomoću kog će, nakon što ubije Minotaura, pronaći izlaz. Klupko je ovde od suštinske važnosti. Tezej ulazi i počinje da odmotava klupko prolazeći kroz zamršene uske hodnike. Došavši u središte, svojom ogromnom snagom i voljom ubija Minotaura i pronalazi izlaz iz lavirinta.

Ako pročitamo pojednostavljenu verziju priče, naći ćemo da je Tezej ubio Minotaura mačem, a ponekad i bodežom. Ali ako pogledamo vrlo stare priče i prikaze koje nalazimo na starim antičkim vazama, Tezej ubija Minotaura pomoću sekire sa dve oštrice. Ovde se opet javlja heroj koji otvara prolaz u lavirint, stiže do njegovog središta i ostvaruje čudo pomoću labrisa, dvostruke sekire.

Petroglif lavirinta,
verovatno iz bronzanog doba, Meis, Galicija

Postoji jedna misterija koja se i dalje rasvetljava: ono što je Arijadna predala Tezeju nije bilo baš klupko, nego vreteno na koje je namotan konac. To vreteno je ono što je Tezej odmotavao napredujući u unutrašnjost lavirinta. A pri izlasku, kad je počeo da skuplja svoj konac i da ga sam iznova namotava, činio je to savršenim kružnim pokretima. I to sada postaje kugla, klupko. Ovaj je simbol takođe nov. Izduženo vreteno kojim je Tezej ušao predstavlja nesavršenost njegovog unutrašnjeg bića koje mora da se razvije, prolazeći kroz seriju iskušenja. Kugla koju je napravio kasnije, prikupljanjem konca, jeste savršenstvo postignuto time što je usmrtio Minotaura i prošao iskušenja ponovnog izlaska.

Postoje mnogi lavirinti kao i mnogi Tezeji. Ne manjka ih ni u Španiji. Duž celog Puta Sv. Jakova od Kompostele i u celoj Galiciji, postoji ogroman broj rezbarija u kamenu, neprocenjivo starih, ucrtanih lavirinata, koji se sistematski ponavljaju kao da predstavljaju oznake, markacije koje su zavodile hodočasnike na Putu Sv. Jakova, ali i podsticale na njegovo prelaženje. Iako se nama čini da je ravan, taj put je, ukoliko ga shvatimo simbolično, u smislu duhovne realizacije, takođe jedan lavirint.

Lavirinte nalazimo u Engleskoj, u čuvenom zamku Tintagel, gde se, prema legendi, rodio kralj Artur. Takođe ih nalazimo u i Indiji, gde su korišćeni kao simboli meditacije, kontemplacije i uravnoteženja, povratka na vlastitu osu.

I u drevnom Egiptu, u prastarom gradu Abidosu, tako starom da se čak vezuje za preddinastičku istoriju Egipta, takođe postoji lavirint pod imenom Karakol (Puž); bio je to Karakol od Abidosa, hram okruglog oblika, u čijim su se uskim prolazima odvijale ceremonije posvećene vremenu, evoluciji i mnogim putevima koje je čovek morao da prođe, pre nego što dosegne središte. Središte koje je, zapravo, on sam.

Ako posmatramo ceo Egipat, ovaj Karakol od Abidosa, čini se, nije bio ništa drugo nego samo mali deo jednog drugog lavirinta – koji je Herodot pominjao kao egipatski lavirint – tako velikog, tako zadivljujućeg, tako čudesnog i izvanrednog, da je i Velika piramida ostala u njegovoj senci.

Međutim, ono što je pominjao Herodot nije pronađeno i ljudi su, po običaju, nakon što su Herodota dugi niz godina nazivali „ocem istorije” i „Herodotom istinoljubivim,” utvrdili da to što on govori nije sasvim pouzdano. Ipak, diskutabilno je da li je sve to izmišljotina. Možda vredi uložiti trud i imati strpljenja da bismo se uverili kako taj lavirint koji grčki istoričar pominje ipak nije izmišljen?

Lavirint na podu katedrale u Šartru,
završen 1200. godine, prečnika 12,858 metara

U srednjem veku, u gotskim katedralama takođe nalazimo lavirinte. Jedan od najčudesnijih, koji se često uzima kao model lavirinta, jeste lavirint u Šartru, urezan u kamene ploče na podu velike katedrale. I to je takođe lavirint koji ne postoji zato da bismo se izgubili, već da bismo se pronašli; on je slika inicijacijskog puta, puta ostvarenja i postignuća, koji kandidat, učenik, onaj koji nastoji da pronikne u misterije, treba da prođe.

Vrlo je teško izgubiti se u lavirintu u Šartru; putevi su izvanredno dobro označeni, krivulje i razmaci su pregledni. Ipak,najvažnije je stići u samo središte, na kvadratni kamen sa klinovima koji označavaju različite konstelacije: čovek tako alegorijski stiže na Nebo i pridružuje se božanstvima.

Verovatno svi ovi mitovi antičkog sveta, pa čak i simbolički lavirinti koji su se ucrtavali u katedrale, ne sadrže toliko određenu istorijsku stvarnost, koliko sadrže jednu psihološku stvarnost. A psihološka stvarnost lavirinta danas, živa je kao što je uvek bila. U antici, govorimo o lavirintu inicijacije koji predstavlja put samoostvarenja čoveka tačno u meri u kojoj ga čovek savladava. Danas, pak, možemo govoriti o lavirintu koji se pojavljuje u materijalnom i psihološkom obliku.

U materijalnom obliku i ne moramo previše da ga tražimo, ceo svet koji nas okružuje, sve ono u šta smo uronjeni, gde živimo i gde se razvijamo, čini jedan lavirint. Kao što oni koji su nekada ulazili u vrtove Krita nisu bili svesni da su kročili u lavirint, tako ni mi, u našem svetu koji nas okružuje, nismo svesni da se nalazimo u lavirintu.

Ipak, kritski vrtovi su postojali, a i ovaj svet oko nas takođe je jedan lavirint, koji stalno teži da nas uhvati u zamku.

Na psihološkom planu, teskoba jednog Tezeja, koji je tragao za Minotaurom da bi ga usmrtio, danas je teskoba čoveka koji se boji i koji je u stanju zbunjenosti i rasula.

Bojimo se jer ne znamo; strah proizilazi iz nepoznavanja stvari i zbog tog neznanja osećamo se nesigurno. Radi se o strahu koje karakteriše neznanje o tome šta izabrati, šta činiti, kuda krenuti; dopuštamo da nam godine života prolaze u neprestanoj osrednjosti, iscrpljujućoj i tužnoj, a sve to zbog izostanka jedne jedine odluke i jednog jedinog trenutka u kom bismo bili čvrsti.

Predstava iz Mahabharate: Abimaniu ulazi u Čakraviuhu,
reljef, 12. vek, Hoisalešvara hram, Halebidu, Indija

Nesklad i nered predstavljaju drugu bolest koja nas psihološki tišti u današnjem lavirintu. Nered, jer očigledno je teško reći samom sebi ko smo, odakle dolazimo i kuda idemo. Ova tri pitanja, tako jednostavna i jasna da se gotovo i ne čine kao pitanja, već kao pitalice za decu, nesumnjivo proizilaze iz naše suštinske neusklađenosti. Koji smisao dati našem životu, osim čistog nereda? Zbog čega radimo ili zbog čega studiramo? Zbog čega živimo i šta je sreća? Za čim tragamo? Šta je tuga i kako je nadvladati?

U psihološkom smislu, i dalje smo ubačeni u lavirint. Iako ne postoje čudovišta, iako ne postoje uski hodnici,psihološki smo ipak neprestano u zamci.

Jasno je da nam mit pruža rešenje. Tezej ne ulazi u lavirint praznih ruku. Isto tako, nije pametno ni naše probleme rešavati praznih ruku. Tezej nosi dve stvari – sekiru (ili mač, prema želji) da bi usmrtio čudovište i vreteno konca, klupko kojim će pronaći put.

Prevedimo to na naš jezik. Sekira ili mač uvek su bili simboli volje. Koliko je samo legendi iz srednjevekovne tradicije preuzelo ovaj mač, zabijen u kamen, koji samo čovek čvrste volje može izvući! Šta znači izvući mač iz kamena? To je volja koja izvlači vertikalu iz materije koja je horizontalna. To znači da je osnovno oružje potrebno za otvaranje puteva lavirinta – volja, snaga volje.

Drugo vrlo važno oružje jeste nit konca, njegovo oštroumno odmotavanje na putu, da bi se pronašao put povratka. Ovaj konac predstavlja postojanost, a takođe i sećanje. Zbog čega ispuštamo konac iz ruku dok koračamo putevima lavirinta? Zašto nam je nemoguće da se setimo odakle dolazimo, kuda idemo, na koje prepreke možemo da se spotaknemo i kako možemo da izađemo? Ako već i ne možemo da se setimo, ipak možemo da koristimo magiju konca pomoću koje se ponovo pronalazimo i koja nam pokazuje put povratka. To je ta specifična mogućnost koju lavirint pruža: ne ponoviti iste greške, prepoznati ona mesta koja smo već prošli u svojoj evoluciji i znati koji su nam putevi još preostali, kao i na koji način sve to treba da uradimo.

Čovek u lavirintu – prikaz tumačenja života, smrti i života posle smrti Tohono O’odham Indijanaca,
čest motiv na korpi koje ovaj narod tradicionalno pravi

Zlatni labrisi,
Minojska kultura

Za Grke, Arijadna je duša koja Tezeju u pravom trenutku, kad on počne da gubi hrabrost, pruža odgovor, izlaz, ključ, rešenje. Ono što vibrira jeste ono što živi. Ono što nam daje odgovore u pravom trenutku jeste Arijadna, duša, spasiteljka koja se pojavljuje u pravo vreme i daje nam rešenja za savladavanje problema.

Minotaur je nezasitost materije, materije koja raste, koja zarobljava i sve grabi sebi. Ta neumerenost materije jeste ono što treba uništiti pre nego što ona uništi Tezeja koji ulazi u lavirint.

Ako imamo svest o lavirintu, ako se probijamo kroz njega danas, baš kao i Tezej u grčkoj mitologiji, tada moramo osvestiti i važnost nalaženja izlaza. Samo onaj ko je našao izlaz, uništava lavirint.

Ipak, treba znati da izlaz iz lavirinta nije spolja; izlaz iz lavirinta je tačno u središtu, u srcu lavirinta. Ako onaj ko ulazi u lavirint, suočen sa svojim krivudanjima i mučnim nedoumicama, oseti strah i uzmakne, ako nastoji da pobegne ili da se vrati nakon što je tek ovlaš omirisao površinu, taj neće rešiti lavirint. Treba uistinu biti kao Tezej – ući, hodati i stići do samog središta. Izlaz je u središtu, a ne spolja. Treba imati hrabrost jednog Tezeja i suočiti se sa čudovištem.

Naravno, nije verovatno da se kod nas pojavi ovaj praistorijski element polučoveka – polubika. Ali mi imamo svoje dnevne monstrume sa kojima se suočavamo i borimo, što i od nas zahteva odvažnost. Iako ne poseduju fizičko telo, sumnje, brige, zloba, strahovi i nesigurnosti žive u nama i imaju hvataljke moćne koliko i Minotaur sa Krita. Potrebno je znati suprotstaviti im se oružjima volje, inteligencije i sećanja.

Stari narodi kažu da se lavirint ne prolazi bilo kako, već da je idealan način za njegovo prolaženje – plešući: koračati tako da svi ti koraci opisuju oblike; likove na podu, oblike u prostoru, ritualne i magične oblike. Mi, na izvestan način, moramo da plešemo kroz čitav život, ako plesom nazovemo proces evolucije.

Najveći lavirint od jednogodišnjih biljaka, otvoren 1996. godine, prostire se na 10 hektara i svake godine ima nov oblik, Reniak sir Andr, Turen, Francuska

Ako postignemo da svaki od tih naših koraka ne bude samo u svom horizontalnom lavirintu, već da, naprotiv, predstavlja stepenicu uspona, jednu tačka više na putu u vis, ostvarićemo taj čudesni i tajanstveni ples koji jeste Evolucija. Naučićemo da koračamo pravim i odmerenim koracima, onim koji se ne čine bilo kako i bilo gde, jer tada prestaju da budu „koraci na putu.”

U svima nama postoji zadatak – probuditi Tezeja, dati mu život i izvući heroja na svetlo. U svima nama postoji drugo rođenje koje nije rođenje u pojavnom, fizičkom životu, već ono u kome se naš unutrašnji heroj javlja naoružan svojim najboljim oružjem, u svojoj najsvečanijoj odori, sa svojim najvećim snagama i kvalitetima.

Nesumnjivo, nismo svi jednaki, nismo svi jednako hrabri, niti se pokazivanje hrabrosti naših dela događa istovremeno. Ima onih koji će biti hrabri u jednom smislu, kao i onih koji će to biti u drugom. Jedni će se posvetiti proučavanju, nauci, umetnosti, religiji, politici; drugi će se posvetiti unutrašnjoj meditaciji; ima i onih koji će se posvetiti porodici, svojim najdražima, i jednostavno ulepšavati život onima oko sebe.

Sve je to herojsko delo ako se rađa iz istinskog, unutrašnjeg bića. Zbog toga smo izabrali za temu jednog grčkog heroja koji ulazi u lavirint, ubija monstruma i susreće se sa svojom dušom koja mu pomaže da izađe. Stara tema koja nam dopušta da još jednom potvrdimo da su godine prošle, ali da su se civilizacije samo prividno mnogo izmenile.

Problem prolaska kroz lavirint i izlaska iz njega i dalje je naš. Tezejevo oružje može biti naše oružje. Taj heroj koji krasi legendarne stranice, koje nas zadivljuje svojim odorama i svojim zlatnim kosama, postoji takođe i u nama.

Delia Steinberg Guzmán

http://www.nova-akropola.rs/lavirint/