Ljudi zaista imaju "šesto čulo"?

Foto: Thinkstock

Čini se da ljudi, baš kao i ptice, ribe, insekti i neki sisari imaju šesto čulo – sposobnost da podsvesno registruju Zemljino magnetno polje, smatra jedan američki naučnik.

Stručnjaci već odavno znaju da se mnoge životinje u svom ponašanju i kretanju, naročito one koje se sele, orijentišu pomoću takozvanog magnetoreceptora, čula za otkrivanje linija Zemljinog magnetnog polja. U 20. veku istraživanje ovog fenomena neretko se doživljavalo kao nešto na granici pseudonauke, poput istraživanja telepatije. Ali, poslednjih decenija naučnici pokušavaju da utvrde da li isto ili slično čulo postoji i kod ljudi. Neke studije sugerišu da postoji, ali nijedna do sada tako nešto nije uspela da potvrdi. Geofizičar Džo Kiršvink s Tehnološkog instituta u Kaliforniji (Caltech) u Pasadeni smatra da je njegova studija u tom smislu otišla korak dalje. 

Kako šesto čulo funkcioniše? 

Kiršvink za sada o svojim nalazima nije objavio naučni rad, mada je zanimanje za njegove rezultate prošle nedelje pokazao prestižni naučni časopis “Science”. Njegove kolege smatraju da je vrlo verovatno na dobrom tragu jer se dokazao kao ozbiljan naučnik. 

Kiršvink je svoje istraživanje sproveo dva sprata ispod zemlje u Faradejevom kavezu, “kutiji” obloženoj slojem aluminijuma, dizajniranoj tako da uklanja moguće elektromagnetne smetnje, odnosno šumove iz okoline. 

Zemljino magnetno polje stvara se u tečnom spoljnjem jezgru koje funkcioniše kao veliki magnet. Njegova snaga varira od 25 mikrotesla blizu ekvatora do 60 mikrotesla kraj polova. To je, dakle, vrlo slabo polje. Poređenja radi, uređaj za magnetnu rezonancu ima oko 100.000 puta snažnije polje. 

Brojne životinje imaju šesto čulo kojim osećaju smer magnetnog polja uprkos tome što je tako slabo. Ptice uz pomoć njega vrlo precizno nalaze svoj put čak i na dalekim putovanjima s kontinenta na kontinent. Neki miševi i pacovi grade svoja gnezda duž linija magnetnog polja, a stoka i jeleni svoja tela poravnavaju s njima kada pasu. Psi se okreću ka jugu ili prema severu kada obavljaju nuždu. 

Dve teorije 

Gde se tačno nalazi to čulo i kako funkcioniše, još uvek nije sasvim razjašnjeno. O tome uglavnom postoje dve teorije. Prema prvoj, magnetno polje pokreće kvantne hemijske reakcije u proteinima mrežnjače koji se nazivaju kriptohromi. Međutim niko ne zna na koji bi način oni deluju na nervne puteve. 

Prema drugoj teoriji, kojoj je naklonjen i Kiršvink, u receptorskim ćelijama koje se mogu nalaziti u blizini nosa ili pored unutrašnjeg uva životinja smeštene su minijaturne “igle kompasa”. One su verovatno sastavljene od magnetita koji je osetljiv na magnetna polja, a pretpostavlja se da na neki način otvaraju ili zatvaraju nervne puteve. Ovakve magnetne igle otkrivene su i kod ljudi. 

U svojim eksperimentima Kiršvink je ispitanike povezao s monitorima za EEG kojima je pratio aktivnosti u mozgu. Analizirao je kako se aktivnost menja kada se uključi rotaciono magnetno polje slične snage kakvu ima Zemljino. Rezultati su pokazali da su alfa talasi u mozgovima učesnika slabili kada je na njih primenio magnetno polje koje se okretalo suprotno od kazaljke na satu. Slabljenje alfa talasa vezano je za reakcije na magnetno polje, jedinu varijablu koja se u eksperimentu menjala. Da stvar bude zanimljivija i uverljivija, signal u mozgu kasnio je za promenom polja nekoliko stotina milisekundi, što više odgovara reakcijama u mozgu nego eventualnim direktnim indukcijama struje. Naime, magnetno polje moglo bi samo direktno pokrenuti električne struje u mozgu koje bi se videle kao signali na EEG-u, ali, one bi se u tom slučaju pojavile odmah, a ne sa zakašnjenjem. 

Dakle, čini se da je Kiršvink na dobrom putu, ali ako želi da uveri naučnu zajednicu, moraće da objavi recenzirani rad u ozbiljnom časopisu, a možda i pričeka da još neko ponovi njegove rezultate u istim uslovima.

Т.портал