Paralelni svet je tu – Putnik iz prošlosti

Proticanje vremena je danas ono što zaokuplja pažnju mnogih. Da li ono uopšte postoji, da li stoji ili je njegova kretnja samo opsena koja nam se pričinjava.

Autori koji nastoje da dokažu teoretske ili praktične mogućnosti putovanja kroz vreme, često u prilog svojim tezama navode jedan više nego neverovatan slučaj koji se desio polovinom XX veka na Brodveju, u Njujorku.

Jedan čovek, obučen o modi iz XIX veka, iznenada se obreo usred brojnih šetača i bleštavih neonskih reklama. Unezvereno se osvrtao oko sebe, a trenutak kasnije potrčao je očito preplašen i okončao život pod točkovima jednog automobila.

Kod sebe nije imao nikakve isprave, osim potvrde da je konja predao na čuvanje u gradsku štalu. Nikada nije identifikovan i sahranjen je na njujorškom groblju kao neidentifikovana osoba.

Sumnjalo se ta je to neki glumac koji je u pauzi probe izašao u svom starinskom kostimu da prošeta iz nekog od brojnih brodvejskih pozorišta, ali istraga je pokazala da takav nigde nije postojao.

Ovako nedorečena priča izazvala je pažnju javnosti, a tek kompletna verzija, koju je zabeležio Žak Beržije, poznati istraživač onostranog i jedan od autora knjige ‘Jutro maga’, otkriva da je ipak postojao epilog čitavog slučaja i da je on imao razrešenje od kojeg ‘staje pamet’ i gomilaju se pitanja s kojima zdrav ljudski razum nije u stanju da izađe na kraj!

Ona navodi na zaključak da se ‘niotkuda’ pojavio čovek koji je bez traga i glasa nestao 74 godine ranije, na isti dan i isti sat, ali nimalo stariji u odnosu na vreme svog nestanka. Ukoliko su detaljni podaci koje je dala istraga tačni, onda to dovodi u sumnju čitav naš sistem poimanja prostora i vremena!

Ništa više ne može da se prihvati kao potpuno realno, a tanka nit između stvarnosti i onoga što bi ona mogla biti postaje još tanja i od straha nas mogu samo podilaziti žmarci…

MISTERIJA POČINJE TRAGEDIJOM

Ovaj događaj se odigrao u sredu, 14. juna 1950. godine, oko 23 časa uveče, dok su se brodvejska pozorišta i bioskopi praznili, a ulice bile pune prolaznika. Odjednom, začuo se krik čoveka kojeg je u punoj brzini oborio automobil. Ležao je u velikoj lokvi krvi pod svetlima Tajms skvera.

Saobraćajne nesreće događale su se i pre, ali ova je izazvala posebnu pažnju ljudi koji su se okupili oko nepomičnog tela. Nepoznati je bio staromodno odeven, imao je na sebi sivi sako s redom dugmadi na leđima, crno-bele kockaste pantalone i cipele s visokom štiklom. Nedaleko od njega ležao je na asfaltu crni cilindar.

Posle kratkog vremena, telo je preneto u mrtvačnicu, gde je policajac pretražio džepove poginulog ne bi li otkrio nešto po čemu će ga identifikovati.

Na svetlu dana pojavili su se: bronzani novčići van opticaja, potvrda štale na Leksington aveniji na kojoj je pisalo da su za čišćenje i hranjenje konja plaćena tri dolara, u novčaniku je bilo i 70 dolara u starim novčanicama i nekoliko posetnica na kojima je bilo ime Rudolfa Fenca i poštanski pečat iz 1876. godine.

– I vi tvrdite – rekao je policajčev pretpostavljeni kada je video sve te neobične stvari – da je na sebi imao sivi sako, kockaste pantalone i cilindar? Bio je, znači, amskiran. Ali, onaj ko se maskira obično ne nosi u džepu novac van opticaja… Sve mi je to vrlo čudno…
– Jedino ako se ne radi o nekom glumcu koji je igrao u komadu iz XIX veka, a dokumenti iz 1876. godine valjda su mu bili potrebni zbog nekih scena na pozornici? – pitao se policajac.– I vi mislite – reče inspektor – da je na ulicu izašao u tom kostimu?
– Ko zna, sa glumcima je sve moguće?

ISTRAGA SE NE POMERA SA MESTA

U početku se mislilo da je samo pitanje dana kada će se utvrditi identitet pokojnika, ali kako je vreme prolazilo, to se pokazalo neizvodljivim. Dva policijska službenika obišla su sva brodvejska pozorišta s fotografijom nepoznatog, a treći je otišao na adresu naznačenu na posetnici.

Rezultat: među glumcima nije bilo čoveka sa Tajms skvera, dok je ime Rudolfa Fenca u Petnaestoj aveniji broj 372 bilo potpuno nepoznato. Takođe da nije bilo ni u telefonskim imenicima.

Slučaj je zatim poveren policijskom kapetanu Hjubertu V. Rimu, koji se bavio traženjem nestalih osoba. Bilo bi dobro da se sazna odakle je došao taj čovek, rezonovao je on.

Da je izašao iz bara, trgovine, pozorišta ili nekog restorana? Daćemo u novine njegovu sliku u onom ekstravagantnom kostimu – možda će se javiti neko ko ga je slučajno video…

Sutradan je potret neznanca osvanuo u svim njujorškim novinama. Uskoro se kapetanu Rimu javilo nekoliko osoba koje su 14. juna oko 23 sata bile na Tajms skveru. Ali, umesto da se stvar razjasni, svedočenja su doprinela još većoj misteriji. Izvesna Simona Kinkers je pod zakletvom rekla:

– Izašla sam sa prijateljem iz bioskopa. Na trotoaru je bilo mnogo sveta. Odjednom je među nama neobjašnjivo iznikao taj čovek. Sećam se da sam se zapitala odakle se pojavio?

Zatim sam pomislila da je to možda nekakav tip koji reklamira neku pozorišnu predstavu ili deli prospekte. Iznenadila sam se kada sam opazila kako preplašeno bulji u svetleće reklame. Upitao me je: ‘Šta se to događa? Da li je izbio požar? Onda je ne čekajući odgovor krenuo kroz gomilu prema kolovozu.
Drugi svedok, M. Barnet, prijatelj Simone Kiners je izjavio:– Upravo smo izašli iz bioskopa. Hodao sam izasvoje prijateljice, kad se najdnom pojavio taj neobični čovek između nas. Kako? Ne znam. Jedino mogu reći da ga trenutak pre nije bilo. Uočio sam ga zbog njegove neobične odeće i velike cigare u ustima. Ali, od svega mi je najčudniji bio izraz njegovog lica.

Začuđeno me je posmatrao, kao da sam neki fenomen. Onda se ogledao oko sebe. Učinilo mi se da je istinski preneražen što se našao u gomili ljudi kojoj smo i mi pripadali. Zatim je podigao pogled prema neboderu i promrmljao: ‘O Bože!’ Posle toga je još nešto dodao, nešto o požaru i naglo krenuo prema ulici, kao da je hteo da pobegne…
Javilo se još nekoliko svedoka koji su potvrdili izjave Barneta i Kinersove. Ali, jedan koji se nalazio na rubu pločnika kada se dogodila nesreća je dodao:– Kada je nepoznati stigao do kolovoza, opazio sam da prestrašeno gleda u semafore na raskrsnici, kao da ih nikada pre nije video. Okrenuo se prema meni i rekao mi pokazujući na automobile koji su jurili: ‘Šta je to’? Bio je užasnut. Najednom je krenuo prema sredini ulice. Povikao sam za njim: ‘Pazite’! Ali, on me više nije mogao čuti – kola su ga već pregazila.

IZ PORODIČNOG ALBUMA

Ko je bio dendi obučen po modi sedamdestih godina XIX veka, policija tada nije uspela da otkrije. Kada je otišao u penziju, kapetan Rim odlučio je da se pozabavi za svoju dušu neobičnim slučajem i najzad je u telefonskom imeniku iz 1939. godine otkrio nekog Rudolfa Fenca mlađeg, sa stanom u 21 ulici, 112 Est.

Otišao je tamo i saznao da je taj Fenc, u doba dok je stanovao u kući, bio čovek star oko šesdeset godina i da je bio zaposlen u banci u susedstvu.

Od 1940. godine kada se penzinisao i napustio stan, nisu više čuli za njega. Rim je otišao u banku i tamo saznao da je Rudolf Fenc umro 1945. godine, ali da njegova udovica još živi u Kaliforniji.

Rim se ukrcao u avion i posetio je. Odgovorila mu je da nije imala ni sina, ni nećaka, ni rođaka koji se zvao Rudolf Fenc, da njen muž pre njihovog venčanja nije bio oženjen i nije imao dece, da niko u porodici nije sklon prerušavanju, da nikada nije stanovala u Petnaestoj aveniji, ali da je njen muž ćiveo tamo kao dete.

Često joj je pokazivao mesto gde se nalazila kuća njegovih roditelja. Ne, nije nikada do sada videla posetnicu koju joj je pokazao inspektor, ali bi adresa mogla biti njenog svekra. A 1876. godina? Da, taj je datum na nešto podseća – to je godina rođenja njenog muža.

Tada je izvadila album sa porodičnim fotografijama, a samo posle nekoliko stranica, kapetan Hjubert V. Rim osetio je da gubi dah, kao od udarca u stomak: na jednoj požuteloj fotografiji ugledao je muškarca u sivom sakou, kockastim crno-belim pantalonama i visokim cipelama, s cilindrom na glavi…

Ispod tog starinskog šešira bilo je lice koje je odmah prepoznao – nepoznati sa Tajms skvera!
– Ko je ovo? – upitao je za svaki slučaj, mada je već naslućivao odgovor.
– Moj svekar – rekla je gospođa Fenc, a dete na njegovim rukama je moj muž… budući muž.
– Imate li još neku fotografiju svog svekra?
– Ne, ovo je jedina, moram vam reći da je jadnik tajanstveno nesto kratko vreme nakon što se slikao.
– Nestao?
– Da, nestao. Njegova žena nije podnosila miris cigare, pa bi on svaki dan posle večere prošetao da bi u miru popušio svoju cigaru. Jedne večeri se nije vratio. Njegova porodica ga je tražila preko policije, ali uzalud. Nikada se nije saznalo šta mu se dogodilo.

NA GODIŠNJICU NESTANKA

Uzbuđen, kapetan Rim posle svega imao je još samo jedno pitanje: da li udovica Fenca mlađeg zna kada je njen svekar iščezao bez povratka?

– Slučajno znam – odgovorila je. Moja svekrva mi je o tome često pričala. Mom mužu su tada bila tri meseca, dakle, nestanak se dogodio u junu 1876. godine.
Uporni kapetan Rim se vratio u Njujork i u policijskim arhivama pronašao listu osoba koje su nestale 1876. godine i koje je policija tražila. Pod datumom 14. jun stajalo je ime 29-godišnjeg Rudolfa Fenca, koji je bio obučen u sivi sako, kockaste crno-bele pantalone i visoke cipele.

Na glavi je imao cilindar…

Dakle, iako je čudno obučen čovek sa Tajms skvera sahranjen kao nepoznat, sve ukazuje da se radilo baš o Rudolfu Fencu kojem se 1876. godine izgubio svaki trag. Sve do istog dana, 14. juna, a možda i sata, pune 74 godine kasnije, kada je nakratko ugledao bleštavilo njujorških ulica polovinom XX veka, i u strahu koji ga je spopao postao žrtva saobraćajnog udesa.

Zašto se pojavio baš toga datuma, na samu godišnjicu nestanka i gde je bio sve te godine? Utisak je – nigde, kao da je samo u sekundi, u trenu, preskočio na neki neobjašnjivi način vremensku barijeru i našao se, možda, u jednom od paralelnih svetova u kojem je bila 1950. godina!

Sve bi ovo zvučalo kao naučnofanstastična priča da Žak Beržije kada je saznao za nju u jednom američkom parapsihološkom časopisu nije potražio kapetana Rima, koji se iako u poodmaklim godinama još dobrosećao svih važnih detalja ceog slučaja.

Suviše je detalja i konkretnih podataka da se stojija, koja je daleko od neke audio ili vizuelne halucinacije, ne bi mogla proveriti i danas, a njena potvrda morala bi izmeniti mnoga naša shvatanja o svetu u kojem živimo.

izvor/http://www.svettajni.com