“Vala”, “more” i “bre”: Šta zapravo znače ove reči, kako su dospele u naš jezik i postale najkorišćenije poštapalice?

Opanak

U običnom govoru naših ljudi: na ulici, pijaci ili drugde, u svakidašnjim razgovorima, prepirkama, veseljima, pa čak i u pesmi, vrlo često mogu se čuti uzvici VALA, MORE i BRE. Te su reči toliko česte da su ponegde postale prave pravcate poštapalice: upotrebljavaju se po navici, bez ikakvog smisla i potrebe.



Šta stvarno znače reči VALA, MORE i BRE i kako su dospele u naš jezik, u naš svakidašnji govor?

Reč VALA, koja se čuje i kao VALAJ i VALAH, primili smo iz turskog jezika, gde znači isto što i naše “bogami”. Mi je upotrebljavamo i u značenju: “zaista”, “doista”, “bogme” ili “bome”, “baš”, “e baš” i sl. Reč VALA može se naći i u nekim književnim delima. Tako u “Priči o kmetu Simanu” Ive Andrića Siman kaže agi: “Može, vala, i ovo što se zove tvoje postati moje, kao što je i bilo.”

Tu se VALA moglo zameniti našim “bogme” ili “bome” ali ga Andrić ipak nije zamenio. On je hteo da verno da govor bosanskog kmeta i zato je ostavio reč VALA, koja u narodnom govoru nekih krajeva još živi.


Na taj su način, kao i VALA (s govorom ljudi iz naroda) i reči MORE i BRE ušle u književna dela.

MORE je uzvik grčkog porekla. Nekad, u starom grčkom jeziku, MORE je značilo: “budalo!” Danas čak ni kod samih Grka izraz MORE nema tako pogrdno značenje, ali se izvesna oštrina ipak zadržala, pa njime najčešće izražavamo pretnju ili negodovanje. Kad neko nekom želi da zapreti, obično povišenim glasom, u ljutnji kaže:

“More, pokazaću ja tebi!”

Ili, negodujući: “Ne može to, more, tako!”

Uzvik MORE ušao je i u narodnu pesmu. Tako se, na primer, u pesmi “Kraljević Marko ore carske drumove” Turci obraćaju ljutito Marku:

“More, Marko, ne ori drumova!”

A on im odgovara: “More, Turci, ne gaz’te oranja!”

Uzvikom MORE mogu se izražavati i drukčija osećanja: divljenje, čuđenje, odobravanje i sl.

Sigurno ste imali priliku da čujete onu divnu vranjansku pesmu: “Dude, mori, Dude, lepa li si…” Tu je divljenje izraženo rečju MORI, koja znači isto što i MORE, samo što se u tom obliku ponegde izgovara pri obraćanju osobi ženskog pola.

Uzvik MORE bio je u našem jeziku, u govoru, veoma čest, pa je od njega načinjen i glagol MOREKATI (pored MOREKATI SE), koji znači: “obraćati se nekom uzvikom ‘more’ “. Taj je glagol zabeležio još Vuk Karadžić u svome Srpskom rječniku.

Uzvik BRE primili smo od Turaka, a oni su ga, po svoj prilici, preuzeli od Grka. Teško je utvrditi šta je ta reč nekad značila, ali danas se njome najčešće izražava pretnja, čuđenje ili podsticanje. Njome se skreće i pažnja sagovorniku na nešto što se u govoru želi istaći. Inače uzvik BRE može se, bar u Srbiji, veoma često čuti. U vas su, verovatno, na stadionu, ili u prepunom autobusu, u gužvi, ne jednom opomenuli: “Što se, bre, guraš?!” A takvih primera možete i sami navesti još mnogo.


Reči VALA, MORE i BRE i sl. upotrebljavaju se samo u tzv. “običnom”, svakodnevnom govoru, i to u određenim krajevima našeg jezičkog područja. Srbijanci, recimo, najčešće govore MORE i BRE.


Sve te reči (MORE, BRE, VALA i sl.) govore se, znači, samo u nekum našim krajevima i daju svakodnevnom govoru ljudi iz tih krajeva posebnu živost i osobenost, tzv. “lokalnu boju”. One ne pripadaju našem književnom jeziku u celini. Zato se ne upotrebljavaju u službenom saobraćanju: nastavi (na časovima), na ozbiljnim sastancima, u službenoj prepisci i sl. U svakoj prilici upotreva uzvika BRE, ili pak MOREKANjE, nije, dakle, dobro ni pristojno.

Izvor: “Priče o rečima”, Milan Šipka
OPANAK