И Срби треба да потражују све своје

pixabay.com

Напис је врста предлога у ситуацији када се формира Војска Косова и све чешће чује да косовско-метохијски Албанци имају намеру да игноришу важеће међународне границе, иако се то може догодити само новим ратом.

Када се земља затекне у рату, без обзира да ли га је изазвала или је то учинио неко други, једини циљ је победа, јер је цена пораза у рату прескупа, а њу не плаћа само генерација која је у њему непосредно учествовала, него и будуће генерације. По свему судећи, Срби у деветнаестом, двадесетом и двадесетпрвом веку нису схватили правила рата. Добар пример за то је често понављана флоскула, да су Срби увек били на победничкој страни. Та теза јесте заводљива, јер се свако радо сврстава у победнике, али је исто толико површна и безначајна. Иако су Срби били на страни победника, они сами нису били победници. Стога они не пишу историју, већ је невешто преписују и преузимају податке и гледишта које им победници намећу. Тако је и са ратом на простору претходне Југославије. Запад је Србима нанео свако зло и неправду које је хтео, а Срби се жале том истом Западу да су у сукобу са њим лоше прошли: да су побијени, прогнани, обесправљени, економски уништени, понижени, обрукани, опљачкани... Какав свевремени космички апсурд? Али то није све. Срби заправо не знају коме се обраћају и коме да се обраћају. При томе све време причају да их неко пљачка, поткрада, лаже, обмањује, непоштује, прогони... Коме се обраћају Срби када кажу да Албанци тврде да их Срби трују, или да ће тражити и део тзв. Јужне Србије (историчари би могли да помисле да траже досадашњу социјалистичку републику Македонију).

Једно је јасно. Србију је окупирала јазуитско-вавилонска елита, посредством инструмената као што су администрације САД, Велике Британије и Немачке, стране обавештајне службе, НАТО, ОЕБС, ММФ, Европска комисија итд. Сви наведени актери имали су одређену улогу у поробљавању Срба и Србије, мада се најчешће помињу само НАТО и администрације САД, Велике Британије и Немачке. Они су окупатори, а владају Србима и Србијом посредством марионетске власти, коју су наметнули Србима 5. октобра 2000. године. Такозвана србска власт ради све према директивама споља: поставља министрe, генерале, премијере и ставља финансије под контролу страних институција. Зато се и догађа у Србији да се потапају манастири упркос вољи народа, гради туђи град у Београду, не дозвољавају скупови и не слуша народ када каже „Не Србија у НАТО и не НАТО у Србију“.

Распламсали су се догађаји у вези са окупацијом Србије од стране Сједињених Држава и Европске уније. У тој ватреној политичкој стихији назире се већ устаљено жариште, које је створила језуитско-вавилонско-мормонска елита, када је због урођене србске непослушности и несводљивости одлучила да се коначно обрачуна са Србима. У том обрачуну за сада су страдале СФРЈ, СРЈ и Државна заједница СЦГ. Тренутно се све чини да се Србија распарча на регионе и да се униште Црна Гора и Република Српска. У налету се све чешће помиње сценарио за издвајање Војводине и Рашке области, а претензије у вези са разбијањем Србије се посебно изражавају амбицијом да се од Србије откине и тзв. Прешевска долина. Очевидно је да мамонисти не допуштају Србима да бирају да ли ће у будућност „са штитом или на њему“, јер су већ пресудили Србима да ће да заврше „на њему“. То значи да је рат за опстанак неизбежан, али му овај пут треба приступити из корена другачије него до сада. У следећем наметнутном рату Срби морају да победе, иначе неће остати ни „последњи Србин“, који би подсећао на „последњег Мохиканца“.

Председник општине Прешево Шаип Камбери је рекао, да уколико се постигне договор о размени територија између Срба и Албанаца, „Косову и Метохији треба припојити целу Прешевску долину, а не само Прешево“. Мада му нико и ништа не даје право да се за то јавно залаже, проблем заправо лежи у администрацији Србије, која својим чињењем и нечињењем непрестано показује своју слабост и несрбско опредељење. Бесрамно је колико се одомаћило кршење Устава, а већина потеза тзв. србске власти је недвосмислено антисрбска. Када се после 5. октобра 2000. године први пут пружила прилика да се заустави агресивно ширење НАТО-а и Европске уније, марионетска власт у Србији је уместо борбе за истину и противљења окупацији одлучила да подржава свевремене и проверене србске непријатеље. Да није тако, већ би се одавно од оног дела света који није огрезао у злочинима против Срба, захтевало да заустави даље малтретирање преосталог србског рода. Једино то што су сваковрсно ојачали Кина и Русија и што понегде још има слободарског света омогућава Србима да се освесте и опстану.

Када неко жели да реши своје проблеме, мора прво да се помири са чињеницом да они постоје. Срби се налазе на прагу безизлаза. Да у тренутним изузетно затегнутим околностима (када је Србија опкољена и окупирана) не би дошло до нових ратних сукоба на Балкану са несагледивим последицама, чини се да је једини излаз да се на трезвеној међународној конференцији утврде нова/потврде стара правила игре. Захтеву Шћипетара да се створи „Велика Албанија“, тако што ће јој се припојити део Србије, Црне Горе, Македоније и Грчке, треба супротставити аргументован захтев да се Србији врате сви историјски простори на којима живе или су живели Срби, па су им присилно одузети, а то подразумева не само Косово и Метохију, него и већи део Албаније. Политички максимални захтев на политички максимални захтев! Утук на утук! Па нека одлуче о судбини Балкана и можда Европе и света светски моћници, али овог пута и са Кином, Русијом и Индијом за преговарачким столом. Само се на том нивоу може да се спомиње реч „компромис“, јер би се узимали у обзир интереси свих заинтересованих снага у свету. Компромис између Београда и Приштине, у односу на историјски међународни договор, безначајан је и тренутан.

Неко ће рећи да је то „немогућа мисија“, али би такав предлог, на којем треба истрајавати кад год се помене стварање „Велике Албаније“ и боло каква алузија на њено стварање, био коначно и први офанзивни корак Срба. Бити стално у дефанзиви, вајкати се попут Калимера на неправду и дупле стандарде, те набрајати светске недоследности, подразумева неумитан пораз у сведимензионалном рату који траје. Уосталом, аустро-угарски генерал Алфред Краус је написао став који је ушао у теорију ратне вештине: „Свака политика мора довести до рата, па ма како била вођена, било да се води позитивно, тј. да на туђ рачун постигне известан позитиван циљ, било да се води негативно, тј. без неког позитивног циља, само ради одржања, одбране“. Генерал Краус је тврдио да „политика мира“ безусловно доводи до рата, ма како то бесмислено изгледало, „јер представља својеврстан изазов за амбициозније земље“. Срби су у последња два века потиснули сваку врсту амбициозности и доживели невиђена страдања. Њима се стално управља, а они ничим не управљају. Али, свему дође крај. Чини се да га србски непријатељи изазивају, а исто тако се чини да време коначно ради за Србе. Не треба се бојати неминовности.

Svetozar Radišić