Poprište sukoba Italije i Francuske sada je u Africi, a potres će osetiti Evropa

CC0 / Pixabay

Koreni italijansko-francuskog sukoba ne leže samo u pitanju rešenja migrantske krize. Radi se i o ozlojeđenosti italijanske vlade zbog nejednakog tretmana koji ima unutar EU u odnosu na Francusku.

Italijansko-francuski spor oko migranata kulminirao je optužbama zamenika italijanskog premijera Luiđija di Maja na račun Francuske za neokolonijalizam na afričkom kontinentu.

Di Majo je, izgleda, pogodio u samo srce problema.

„Bili bismo licemeri kada bismo samo razgovarali o posledicama, ne obazirući se na uzroke. Ako danas imamo ljude koji dolaze iz Afrike, to je zato što evropske zemlje poput Francuske nikada nisu prestale sa kolonizovanjem Afrike u svojim glavama“, rekao je Di Majo.

Zbog „neprijateljskog“ govora zamenika premijera, francusko Ministarstvo spoljnih poslova pozvalo je na razgovor italijansku ambasadorku u Parizu Terezu Kastaldo.

Italija i Francuska se već duže vreme sukobljavaju oko pitanja migranata. Analitičar Instituta za međunarodnu politiku i privredu Slobodan Janković podseća da je Francuska za migrante zatvorila svoju granicu prema Italiji još 2014. To se isto dogodilo i naredne godine.

„Još od tada je EU ostavila na cedilu Italiju, posebno od Francuske, koja je zatvarala granicu upravo zbog priliva migranata“, objašnjava Janković. „Otkako je Italija pokušavala da blokira, zaustavi ili smanji priliv migranata, Francuska ju je kritikovala, pogotovo novu italijansku vladu, koja je u potpunosti blokirala priliv migranata, kao vladu koja krši ljudska prava, a da je sama zadržala blokadu svojih luka za migrante.“

Pored optužbi po pitanju migranata, Francuska se, dodaje Janković, mešala i u italijanske izbore, podržavajući Demokratsku partiju bivšeg premijera Matea Rencija, što Di Majo, lider Pokreta „Pet zvezda“, ali ni njegov koalicioni partner, ministar unutrašnjih poslova i lider Lige Mateo Salvini, očigledno nisu zaboravili.

Kada se pre dva dana dogodila nova nesreća i masovna pogibija migranata u Mediteranu, Francuska je za to optužila Italiju. Zvanični Brisel podržava francusko stanovište.

„Italija je nakon najnovijeg incidenta donela odluku da će njeni vojni brodovi ponovo početi da spašavaju migrante na otvorenom moru, ali pod uslovom da ih vode direktno za Marsej. To Francuska odbija, čime pokazuje da nije zainteresovana za spašavanje migranata“, kaže Janković.

Migranti nisu jedina tačka oko koje se dve zemlje spore. Brisel podržava Francusku i u ekonomskom pritisku na Rim. Janković podseća da je Italija oštro kritikovana zbog planiranog deficita, koji je, kako kaže, bio u okviru evropskih normi (ne veći od 3 odsto), dok na Francusku, koja je planirala deficit od 3,5 odsto, niko nije obraćao pažnju.

„Sve vreme Brisel podržava Francusku, i na ekonomskom planu i na planu politike prema migrantima. To je koren spora“, smatra on.

Sa druge strane, i italijanskoj vladi je potrebno skretanje pažnje sa domaćih problema zbog kritika vlade u domaćoj javnosti. Stoga se spor sa Francuskom i njegovo intenziviranje pokazao kao idealno rešenje za skretanje pažnje javnosti.

Di Majo ne samo da je optužio Francusku za neokolonijalizam, nego je pozvao da EU i UN uvedu protivmere ovoj zemlji u vidu sankcija zbog, kako je rekao, osiromašivanja Afrike i pokretanja talasa migracija. Afrikanci, prema Di Majovim rečima, treba da budu u Africi, a ne na dnu Mediterana.

Kao primer francuskog kolonijalizma i u današnje vreme zamenik italijanskog premijera naveo je CFA franak, valutu koju koristi 14 afričkih zemalja, bivših francuskih kolonija, čijim se štampanjem, kako Di Majo kaže, finansira francuski javni dug.

Janković podseća na predlog nekadašnjeg libijskog lidera Moamera el Gadafija, da se CFA franak zameni valutom sa zlatnom podlogom. Time je Gadafi ugrozio Francusku premoć u Zapadnoj Africi, jer preko kontrole nad kursom CFA franka, Francuska ima kontrolu nad ekonomijama svojih bivših kolonija. Francuska takođe u afričkim zemljama ima svoje trupe, a francuske kompanije su dominantne u zemljama čija je valuta CFA franak, navodi Janković.

„Te optužbe, dakle, stoje. Stoje i zbog vojske, ali i zbog intervencija koje je prethodnih godina Francuska imala u svojim bivšim afričkim kolonijama“, smatra on.

Pored toga što Italija ovakvim stavom želi da naglasi nejednak tretman u okviru EU, italijansko-francusko trvenje je tradicionalno, navodi Janković.

Sve što se događa između Italije i Francuske danas treba posmatrati u kontekstu nastupajućih izbora za Evropski parlament, dodaje Janković. S obzirom da francuski predsednik Emanuel Makron nema izgrađenu partijsku infrastrukturu i da mu pada rejting, sukobi sa susedima mu odgovaraju, kako bi ojačao svoju poziciju.

Liga i Pokret „Pet zvezdica“ sa svoje strane žele da još više ojačaju svoje redove pred izbore za Evropski parlament, koji su zakazani za maj.

Rat rečima nastavio je i Mateo Salvini, koji je izjavio da Francuskoj ne odgovara stabilizacija situacije u Libiji, jer su njeni energetski interesi suprotni italijanskim.

Nikola Joksimovic / Sputnjik