Dečije igre koje su danas potpuno zaboravljene: Bila je dovoljna jedna krpenjača i prostrana livada, što je današnjoj deci nezamislivo

Opanak

U srpskom tradicionalnom nasleđu ostale su zabeležene igre kojima su se nekada zanimala deca. Nažalost, većina ovih igara za decu danas je zapostavljena i zaboravljena, premda je primat preuzela tehnologija i moderne igrice na raznim uređajima.
I dok je danas za igru potreban telefon, tablet, plejstejšn i dr. nekada je bila potrebna što prostranija poljana i što veći broj drugara raspoloženih za druženje. Većina današnje dece ni ne zna šta se koristilo umesto lopte i sve češće od njih možete čuti rečenicu “meni je dosadno”. Deca su nekada bila srećna ako imaju samo improvizovanu varijantu lopte.
Lopta je nekada pravljena od krpa uvezanim kanapom i goveđe dlake u proleće kada se goveda linjaju. Bila je taman tolika da se obuhvati šakom, „koliko da stane u šaku“, a nazivana je „krpenjača“ ili lopta. Naravno da su kožne lopte postojale i ranije, još u 13. veku imala su ih deca imućnih porodica, ali su u Srbiji krpenjače bile i te kako korišćene i u 20. veku.

U zbirci Vuka Vrčevića pod nazivom “Srpske narodne igre koje se zabave radi po sastancima igraju”, objavljenoj 1868. goine zapisane su mnoge igre kojima su se deca igrala u Srbiji. Jedna od njih je i topuz-topa, kuc-kuc,koja se izvodila na otvorenom prostoru „između momčadi“ sa loptom od krpa. Način igranja i pravila podsećaju na današnji ragbi. Tu je i igra boj topa koja se takođe igrala na velikim poljanama i pokošenim livadama, sa krpenjačom, a u nekim elementima ove igre naziru se osnovni principi današnje odbojkaške igre.
Krajem 19-og veka Milan Ć. Milićević u prvom broju SEZb čiji je naziv “Život Srba seljaka” objavljuje opise pet igara u kojima se koristi lopta kao osnovni rekvizit. To su igre: s konja na kobilu, čik čorbe, razbigrada, lopte ili šukanja i igne iplik. Zanimljive su dve igre koje će se u našim selima igrati bezmalo više od sto godina. Prva je igra s konja na kobilu ili s konja na magarca. Igrači su se birali po snazi da bi jedan drugog mogli nositi na leđima, i po parovima. Čim jedan drugoga pojašu, odmah će se koji od jahača potegnuvši loptom na najbližeg svog drugara s desne strane i viknuti: jedan! Ovaj će je bacati drugom do sebe, rekavši dva! Ovaj opet trećem, a treći četvrtom – sve po jedan broj više nabrajajući do 10. Ovo ide brzo i živo, manj ako su igrači nevešti ili nejači pa se ljuljaju i ne mogu da drže, nego se moraju nameštati. Kada se navrši broj 10, odmah je promena mesta. Ako koji ne uhvati loptu kad mu se baci, nego ona padne na zemlju, onda jahači brže-bolje sjahuju i beže kud ko može, a konji grabe loptu, pa koji pre ugrabi baci se za kojim od jahača i gađa da pogodi. Ako ga udari, onda oni jašu pređašnje jahače, svaki svoga druga, a ako ne pogodi, opet ležu te ih jašu kao i pre. Tako se igra dokle im se ne dosadi“.
U selima Podrinja ova igra se naziva s kobe na kobu ili mrtva kobila. U trenutku zapisivanja (šezdesete godine prošlog veka) izvodili su je dečaci. U toku dobacivanja lopte nije bilo ni brojanja, ni bilo kakvih uzvikivanja, već samo dodavanja lopte od goveđe dlake između jahača, dok „konji vrdaju“ – vrte se kako bi jahači ispustili loptu i time igrači konji dobili priliku da izmenjaju mesta sa igračima jahačima.
Bez lopte igrala se trula kobila. Dečaci stanu u red, jedan iza drugoga.  Prvi u redu ode malo napried i nagne se tako da se podboči rukama na svoja kolena i ostalima okrene stražnjicu.  Tu osobu zovemo “kobila”.  Zatim se ostali, jedan po jedan, zaleću prema “kobili” i preskaču je. Onaj koji preskače mora jednom nogom opaliti “kobilu” po stražnjici. Ako uspe i preskoči i doskoči na noge, ide na kraj reda a sledeći iz reda na isti način preskače “kobilu”. Apadne nakon doskoka, on postaje “trula kobila”!

Druga igra koju je Milićević opisao, a koja se bezmalo čitav vek igrala na našim prostorima nosi naziv lopte ili šukalja. Po njegovim rečima bila je „jedna od najmilijih igara s loptom“. Ista igra i sa istim pravilima u Hercegovini se igrala pod nazivom topuz grada. Jedna grupa, ili kako oni pišu „stranka“ je u „gradu“ – kružnom omeđenom prostoru, a druga „kojoj je zapalo da krije loptu, okupi se malo na stranu, tu „jedan uzme loptu, sakrije je u njedra držeći je u ruci, ali i svi drugi drže ruke u njedrima kao da je lopta u svakoga. Potom se rasporede oko „grada“ uz uzvike: „Drži mi se, drži!“ i svi zamahuju ka igračima u „gradu“. Ova igra samo pod drugim nazivima bila je poznata i u zapadnoj Srbiji. U Podrinju je nosila naziv šukalice ili kaše, a izvodila se najčešće u proleće kada se goveda linjaju, jer se lopta pravila od goveđe dlake. U ovoj varijanti lopta se nije krila, već se brzo dodavala između igrača van kruga. Svaki pogođeni igrač ispadao je iz igre, a pobednik je bila grupa koja je sačuvala više igrača. U jugozapadnoj Srbiji ova igra se nazivala okolo lopte, u selima Takova krijenje lopte, u selima Peštersko-sjeničke visoravni lopte, a u okolini Kikinde lopte i grada.
Ovoj grupi, takozvanih starijih igara sa loptom pripada još nekoliko igara. Pre svega to je igra sinova koja je poznata stanovnicima zapadne Srbije, a Bratić i Delić je opisuju pod nazivom kopilića. Za igru je potrebno iskopati u zemlji u nizu onoliko rupa koliko ima igrača, i imati loptu od goveđe dlake. Pre početka igranja odredi se čija je koja rupa. Sa dogovorene udaljenosti, jedan po jedan igrač kotrlja loptu preko iskopanih rupa. Vlasnik rupe u koju padne lopta mora brzo da reaguje, da uzme loptu i gađa ostale igrače koji se razbeže. Ukoliko pogodi nekog, taj je „dobio sina“ i ispada iz igre. Igraju sve dotle dok ne ostane jedan igrač koji nije dobio sina.
Igra armana je jednostavnija varijanta igre šukalica. Neograničen broj igrača obrazuje krug i kod njih se nalazi lopta. Svi drže desne ruke pod levim pazuhom, a samo jedan poseduje loptu. U središtu kruga je samo jedan igrač. Igrači iz kruga tri puta poviču:“Ju-ha, ju-ha, ju-ha!“ i tek tada igrač koji ima loptu sme da gađa igrača u centru. Pošto on ne zna ko poseduje loptu, mora od svih da se čuva. Ako ga lopta pogodi, on ostaje i dalje u centru, ako ga ne pogodi, igrač koji je promašio zauzima njegovo mesto, i igranje se nastavlja.
Zanimljiva je igra klin čorbe koju izvode samo tri igrača. Jedan je jahač, drugi je konj, a treći je posmatrač. Jahač ima loptu i njome neprestano udara o zemlju i hvata je. Konj „vrda“, a posmatrač prati pokrete jahača i čeka da mu se ukaže prilika i uhvati loptu. Ako uhvati loptu, tada on i jahač menjaju uloge. Dogodi li se da igrač konj bude spretan i uhvati loptu, tada on i jahač menjaju mesta. Milićević je ovu igru opisao pod nazivom čik čorbe, a Luka Grđić-Bjelokosić u okolini Mostara pod nazivom iplikonca.
Igra šuka, poznata je u mnogim krajevima pod istim ili različitim nazivima – mete, lopte ili Neka bije, neka bije. Igrači se podele u dve grupe, a na razdaljini od 4-5 metara povuku se dve crte po zemlji – mete. Kraj jedne mete je jedna grupa igrača, a kod druge druga. Između njih i meta šetaju se tri igrača. Sva trojica drže desne ruke pod levim pazuhom, a samo jedan ima loptu. Njih trojica istovremeno uzviknu: „Neka bije…“ pa se kaže nečije ime. Igrač čije je ime izgovoreno mora brzo da pretrči iz jedne grupe u drugu, i da pazi da ga ne pogode loptom. Ako bude pogođen ispada iz igre, a ako uhvati loptu menja mesto sa igračem koji ga je gađao.
Čobanska igra “Gudže” je jedna od retkih ekipnih igara koju su karakterisala pomagala u vidu močugi – motki. Igrači bi se podelili u dve grupe i iskopali dve rupe na različitim krajevima livade, a prethodno bi pronašli fin kamen oblutak koji je mogao da klizi po livadi ili da se kotrlja. Pomoću tih močuga deca bi gurala kamen, igrači su se dodavali među sobom, s ciljem da se oblutak ugura u protivničku rupu. Igralište nije bilo prostorno ograničeno, već kolika je livada, toliki je i teren bio. Kako tada nije bilo zaštitne opreme, kaciga i kostobrana često su igračima ostajale modrice.

Igra vrdanja, vrdanja uz duvar bila je poznata u severozapadnoj Srbiji. Izvodile su je dve grupe igrača, ali su praktično u igri učestvovala samo dva igrača, svaki od njih za svoju ekipu. Obično se na nekom zidu omeđi prostor gde će se igra izvoditi. Na rastojanju od nekoliko metara nalazi se crta sa koje se gađa igrač postavljen uz duvar (zid). Igrač kod duvara može samo da „vrda“ u omeđenom prostoru, ili da uhvati loptu. Kada uhvati loptu, gađa svog protivnika. Pogodi li ga, izbacuje ga iz igre, a ako on bude pogođen ispada iz igre. Pobednik je grupa čiji je igrač ostao poslednji nepogođen. Od ove igre nastala je “između dve vatre”.
Igre sa loptom mogle su se izvoditi i u kući, naročito u zimskom periodu. Jedna od takvih igara je igra pod nazivom kruga. Za igru su potrebni osam igrača i lopta od krpa ili gume. Četiri igrača sedeći u centru prostorije obrazuju krug leđima okrenuti njegovom središtu. Ostala četvorica su u uglovima (ćoškovima) prostorije. Loptu imaju igrači iz ćoška (jedan od njih) i gađa igrače koji sede. Oni ne smeju da ustanu, mogu samo da hvataju loptu i gađaju nekog igrača u ćošku. Svaki od igrača kada ispusgi loptu pri hvatanju ispada iz igre. Pobednik je ona grupa čiji igrač ostane poslednji – ili grupa iz centra ili iz ćoškova.
Sa pojavom lopte od gume i igara koje su se preko školskih programa učile i prenosile (kao što su između dve vatre, između četiri vatre, odbojke, fudbala…) starije igre polako se zaboravljaju i nestaju. Danas ne postoji mnogo igara koje se mogu sresti u seoskim sredinama. Najpopularnija igra je svakako fudbal, a zastupljenost savremenih igara sa loptom (odbojka, košarka, rukomet…) zavisi od uspeha naših sportista na velikim svetskim takmičenjima.



Koja je bila vaša omiljena igra u detinjstvu?

prof. dr Olivera Vasić, etnokoreolog
Magazin “Folklor“, br. 009, str. 12
Opanak, Svevlad