О србском имену Мојсије

.

Право име Мојсија  је Хосариф (Хосе-Ра) а он је дете непознатог оца, па неки кажу да није ни постојао. По легенди, рођен је, заправо нађен у храму бога Сунца у Мемфису. Био је усвојеник принцезе и сестре Рамзеса II а касније Озирисов посвећеник. То потврђују Страбон и Клемент Александријски који каже, да се само тако и може разумети његово дело. Tалентовани ученик храма Амон-ра у Теби инициран је у мистерије Изиде и Озириса, а Љ. Кљакић наводи како је као његов свештеник носио златну арку и заветни ковчег с десет најсветијих магијских књига храма у Теби, међу којима је била и Књига принципа (Сефер Брешит).

Као писар Озирисовог храма, Хосариф је због убиства морао да се подвргне добровољном одласку у Доњи свет, где је требало да потражи душу жртве и затражи њен опроштај. Повратак у свет живих је имао вредност поновног рођења и Хосариф узима име Мојсије, „Спашени“. После тог догађаја и смрти фараона Ехнатона творца мисирског монотеизма, Мојсије одлази на гору Синај где је био центар једнобоштва. Ту је провео много година  с мудрацима из Мадијане, где се и оженио ћерком свештеника Јатора преузевши неке култове и богове, посебно Јахвеа што га чини и мадијанским посвећеником.

Један човек никада не може сам бити творац неке религије, али посвећеност у више религија свакако има пресудну улогу, као што показује случај Питагоре. На путу у земљу Мадијанску и обећану земљу Ханан, Мојсија су пратили одани Левити с најоданијим присталицама. По Фројду, све ово се догађало између 1350 – 1215 г. ст. ере (Љ. Кљакић), а  његово датовање је приближно пропасти Угарита чија је култура темељ јеврејске религије. Град Угарит је разорен 1190. године с.е. највероватније нападом с мора, о чему сведоче многе глинене плочице нађене у пећима. Плочице из Угарита су писане у 15. веку ст. ере, а оне откривене у пећима су биле њихови преписи. Археолошка ископавања у Угариту на сиријској обали Средоземног мора, насупрот Криту, обелоданила су “Свету књигу”, од неколико хиљада глинених плочица тaкoзваних Угаритских таблица.

На дешифровању овог писма радила је екипа на челу са Чарлсом Гордоном зналцем древних језика. Списи говоре о једнобоштву с елементима хришћанства, у коме је главни бог Ел с женом Атирату, чија су деца Бал, његове сестре Анату и Котирату, као и браћа Сатикат, Лел, Јама и Јахве. Ел је подударан са Јахвеом и Христосом, а за све богове је заједничка тврдња да су људе направили од глине по сопственом узору. Разлика је у томе, што су Бал и Јахве послати од небеског оца проповедали подношење људских жртава у њихову славу, док се Христос појавио на земљи да би својом жртвом спасао људе (С. Јаконић).

Поставља се питање, да ли су становници Угарита утицали на хришћане из Палестине обзиром да су они асимиловани у Палестини? Зна се, да су 12 хананских племена уједињена између 1300-800 године ст.ере, као и да су свога бога Јахвеа наметнули осталима што је касније ушло у Библију (Јаконић). Владајућа наука сматра да су источни језици настали од арамејског, а западни од феничког, али оба језика су сродна с кефтским (старокрићанским), језиком Пелазга или античких Срба.  Ова језичка сличност сасвим логично упућује на закључак о јединственој култури Блиског и Средњег истока, која подразумева и заједничку религију.

Сигмунд Фројд каже за Јахвеа, да је био „бог вулкана“ истозвучан божанском Јову – Јупитеру (Gothold, Бог је милостив-пунски еквивалент Ханибал,), као најомиљеније име европског хришћанства: Јохан, Џон, Жан, Хуан (Љ. Кљакић). Али, Фројд не наводи србско и коптско име Јован, као облик назива јáвана, РВ 1, 51, за помоћника бога Рата у значењу „брз“. Ово пребиблијско име јавља се не само у Р(и)г Веди и Махабхарати, већ и касније код Јевреја, а што је посебно интересантно као магијско име њиховог чувара-заштитника! Чуда Мојсијева на Синају припадају мисирској иницијацији мистерија каже В. Брамли, а  Љ. Кљакић наводи Фројда који  каже, да  Мојсије није био Јеврејин  већ Мисирац из угледне породице Левита и савременик монотеистичке реформе фараона Аменхотепа познатијег као Ехнатон. Мојсије је вероватно био угледни Мисирац од кога је легенда направила Јеврејина (С. Фројд). Позивајући се на друге ауторе (Џ. Брестед, Историја Египта), Фројд име Мојсије тумачи помоћу мисирске речи „мосе“, дете, као скраћеница божанског облика, например „амон мосе“, у значењу „Амон дете“ или још пунијих облика, јер се инокосно „мосе“ ретко налази на мисирским споменицима. Слово „с“ на крају јеврејског облика Моше потиче од јелинског превода Старог завета  каже Љ. Кљакић. Фројд наглашава, како га чуди што је Брестед у набрајању пропустио аналогна теофорична имена мисирских краљева, као Ах-мосе, Тут-мосе или Ра-мосе (Рамзес). Осим Фројда, постоји више истраживача који кажу да је име Мојсије мисирско, али се само на основу имена не може са сигурношћу одређивати и етничка припадност.

Као што Мојсије није мисирско име тако ни Јахве није јеврејско (Јехова),  јер пре њих постоји код Угарита као син бога Бела а изворно је божанско име из Р(и)г Веде. Оба имена су аријска или архаично србска, где је име Јахве божански придевак од ариј. јахвá, Огањ, Месец или Громовник у значењу „брз“.Мојсије преносно „Спашени“, од ариј. мешāја, деловање Овна или оно што је у вези с овим сазвежђем, које се на пролећном небу појавује као спасилац од злодуха зиме (Златоруни Ован) или Бесомар, „убица беса“.(1)
Могуће, да  реч „мосе“ преносно значи „дете“ како наводи Фројд, али та реч је у мисирском назив за мистеријског иницијанта највишег ступња, па име Моша или Муса (које може да буде деминутив од Мојсије), долази од ариј. мокша, Смрт, еманципација, ослобођење (спасење) од материјалне зависности. Иако су Моша и Муса семантички различити од појма „месија“, они стоје у корелацији с овим именом по унутрашњем језику.(2)  Мојсије је провео део живота и умро у Кашмиру. У Петој књизи Мојсијевој пише да је умро у покрајини Моаб, а његова гробница се одржава на висоравни Мову изнад Писнага на планини Небо.

Ако зна се, да је тајни језик мисирских свештеника био србски или да близу Синаја лежи Србско језеро, а на самом Синају од искона постоји Србско брдо, онда је проблем Фројда и осталих научника у томе што нису знали србски језик, нити им је падало на памет да користе архаични србски у семантици. Посебно, када су у питању Јевреји чија је култура старосрбска, нарочито у време од стварања њихове државе до појаве хришћанства

[1] Могућа је корелација мисирског „мосе“, дете, с аријским називом „месија“ јер пролеће је литерарно поређење за дечији узраст Године, аналогно јесени (зрелост) и зими (старост). Поготово, што у србском језику каламбур „мој син“ за Мојсија, има у речи „месија“ посредно значење младог Огња.

[2]  У народној песми „Марко Краљевић и Муса Кесеџија“, оба јунака су невидовне нарави Нава, али, краљ Марко је змајска титула месечеве нарави која је позитивна једино у србском миту, док је Муса оличење Таме у потпуном одсуству светлости, што потврђује митолошка симболика (вранац, број девет) као и његов придевак, „кесеџија“, сецикеса, разбојник.

Слободан М. Филиповић

(http://vesna.atlantidaforum.com/)