Svetosavlje nije samo uticalo na uzdizanje Milutinove Srbije, već i na obnavljanje Putinove Rusije.

Za Savindan o svetosavlju. Ovoga puta u kontekstu geopolitike. Počeću od zaključka, provokativnog, a mnogima i neverovatnog: svetosavlje nije samo uticalo na uzdizanje Milutinove Srbije, već i na obnavljanje Putinove Rusije.

Geopolitika se najčešće shvata u klasičnoj definiciji „prostornog takmičenja“ različitih država. Gde i šta zauzeti, kako se obezbediti, koga podržati ili naoružati, dokle se širiti, kako se povlačiti.

Geopolitički razlozi stoje i iza agresije NATO-a na Jugoslaviju, iza bombardovanja Iraka, ratova u Siriji i Ukrajini, kao i jučerašnjeg puča u Venecueli. Ova dešavanja, naravno, imaju veze sa geopolitikom, tačnije sa njenom horizontalnom dimenzijom i neprestanim upoređivanjem odnosa vojne, političke i ekonomske moći u međunarodnim odnosima.

Ali geopolitički akter nije i ne može biti samo država. Nikolaj Berđajev upozorava: „Apsolutna, ideokratska, totalna država nužno dolazi do negacije slobode religiozne savesti… Država želi da bude crkva. U našem palom svetu razlika i granica između Carstva Božijeg i carstva ćesarevog neprestano se uklanja i briše, i to uvek znači samo to da carstvo ćesarevo želi da proguta Carstvo Božije.“

Za razliku od negdašnjih carstava, koja su makar i deklarativno bila hrišćanska, savremene imperije —od viktorijanske Engleske do Sjedinjenih Država, kao najorganizovanije države u istoriji — težile su večnom, svevremenskom i neprolaznom, one su želele da svet urede prema svojim vrednostima, proglašavajući ih univerzalnim.

Ćesareva univerzalnost u modernom svetu ne počiva na Hristovoj poruci. Imperije grade poredak, strukturu, u kojoj se zna ko je nadređen, a ko podređen, ko propisuje, a ko primenjuje. Zato je ćesar važniji od Boga. Međutim, sa druge strane, svedoci smo da narodi svoje univerzalne vrednosti grade vekovima, crpeći ih iz tradicije. Tradicije nema bez iskonske vere. Iz toga proističe i istorijsko pamćenje, tako se rađaju mitovi, uspostavlja jasan sistem simbola, utvrđuju običaji.

Vertikalna dimenzija geopolitičkog više je zainteresovana za narode kao nesumnjive aktere u geopolitici, kako regionalnoj, tako i svetskoj. Narodi, nasuprot imperijama, grade civilizacije. A tu je Bog ispred ćesara. Imperije vodi princip korisnosti, narode princip moralnosti.

Države ne mogu opstati bez ubiranja poreza, bez prihoda koje namiču na različite načine, čak i izazivanjem ratova i besprizornim pljačkama. Narodi ne mogu opstati bez društvene svesti i jasnih pogleda na to šta je dobro, a šta loše, šta je opravdano, a šta nedozvoljeno.

Zato Konstantin Leontjev postavlja pitanje „šta treba da bude svesni ideal“, odnosno „sudbonosna misija“ jednog naroda“? Leontjev zaključuje: „Ako naš ideal bude isuviše jednostran, prizeman i običan, onda mi, težeći uporno i bez mere samo neposrednim, najbližim ciljevima i ne čuvajući u duši druge zavete, možemo ugroziti svoje druge zavete, možemo ugroziti svoju budućnost, zatvoriti put našeg daljeg, pravilnog i spasonosnog razvoja“. Pritom, Leontjev pravi razliku između pojmova „razvoj“ i „progres“. To su za njega čak dve nepomirljive teze. „Razvoj je jačanje organizovane, to jest disciplinovane raznorodnosti“, a „progres je težnja ka svestapanju u jednoobraznosti, uništenje svega što je raznorodno“.

Uočljivo je da dve poslednje savremene imperije, Sjedinjene Države i Sovjetski Savez — protežiraju progres nauštrb razvoja. Progresivnost se proglašava univerzalnošću, uz razliku da je komunistička imperija to činila nametanjem koncepta klasne ravnopravnosti, a neoliberalna imperija to čini proglašavajući materijalnu vrednost jedinim merilom svega u našim životima.

Dokle smo tako stigli?

U jednoj od najčitanijih analiza budućnosti sveta posle neoliberalizma, izraelski kolega Juval Harari navodi: „Nove tehnologije ubijaju stare i rađaju nove bogove.“ Materijalno će, prema njemu, neumitno menjati i duhovno, jer, „ekonomiji izgrađenoj na večnom rastu potrebni su beskrajni novi projekti — baš kao što je potraga za besmrtnošću, blaženstvom i božanskim moćima.“ Otuda Harari zaključuje: „Više od jednog veka pošto ga je Niče proglasio za pokojnog, Bog se izgleda vraća. Samo što je to puka fatamorgana. Bog jeste mrtav, jedino je potrebno nešto vremena da se oslobodimo leša.“ Pobeđuje apsolutno i ideokratsko Berđajeva, nema sudbonosne misije i svesnog ideala Leontjeva.

Nasuprot imperijalnom progresu, koji treba da rezultira stvaranjem „bogolikog čoveka“, kako Dominik Mojsi primećuje, postoji i civilizacijski razvoj. On to objašnjava preko „geopolitike emocija“, usredsređujući se na tri osnovne: strah, nadu i poniženje.

Ove tri emocije su „usko povezane sa pojmom poverenja, a poverenje predstavlja odlučujući faktor u načinu na koji nacije i narodi odgovaraju na izazove s kojima su suočeni, kao i kako se odnose jedni prema drugima“. Strah je odsustvo poverenja. Nada je pokazatelj poverenja. „Poniženje je narušeno poverenje onih koji su izgubili nadu u budućnost“.

Izuzimajući Grke, svi pravoslavni narodi su devedesetih zapali u tešku depresiju. Bugarima i Rumunima optimizam nije vratio ni ulazak u EU i pridruživanje zapadnoj imperijalnoj strukturi.

Međutim, primetno je i da u Rusiji imamo sasvim drugačije trendove od dvehiljaditih. Nada se ne traži u progresu, već u razvoju. Zato kod Rusa više nema straha. Civilizacijski razvoj se bazira na održavanju moralnosti. Nada je stvar vere pojedinaca i naroda, ubeđenje da će pobediti dobro, a ne da će prevladati ono što je novčano skuplje.

Geopolitiku, dakle, moramo shvatati kao kompleksnu disciplinu, sa horizontalnom i vertikalnom dimenzijom, gde je ova prva posvećena upoređivanju moći država, a druga težnjama naroda. Istovremeno, države imaju sposobnost da usmeravaju narode, čak i da ih u dugim periodima trajanja formiraju ili potpuno unište, kao što i narodi grade svoje države, nacionalne ili neke druge, ili iste te države razaraju. U preseku tih horizontala i vertikala dolazi se do odgovora u kakvom svetu živimo, kao i nagoveštaja šta nas čeka.

Iz ovako postavljene definicije geopolitike, uz podvučenu neophodnost stalne komparacije, uočljiva je aluzija na svetosavlje kao duboki temelj vertikalne dimenzije pravoslavne civilizacije. Samim tim i srpskog naroda.

Taj temelj je zakopan i pre Rastka Nemanjića. Nikolaj Velimirović konstatuje: „Mi Sloveni znamo dobro samo svoju krštenu istoriju. Naša paganska, prehrišćanska prošlost je bez jasnoće i bez slave. Sva naša slava je u periodu naše krštene istorije. Poslednjih 800 godina predstavlja za Srbe jednu besprimernu epopeju kristalizacije ličnog i nacionalnog karaktera, epopeju truda, borbe, stradanja i slave. Sve u znaku krsta i slobode“.

Prihvatajući Hrista, a što je kod Srba svakako započeto i pre Nemanjića, postepeno i bez unutrašnjih konflikata, neprimerene paganske tradicije su odbačene, a odgovarajuća predanja zaogrnuta u novo ruho poistovećena sa biblijskom Istinom. Zato je sva naša slava u znaku krsta i slobode!

I naše hiljdugodišnje iskustvo je dokazalo: kadgod smo kretali istorijskim prečicama, misleći da se do slave može bez krsta i slobode, zapadali smo u duboke krize. Kao što je i današnja.

Veličina Svetog Save je u tome što on stavlja konačni pečat na naš izbor. Između progresa i razvoja, svetosavlje nema nikakvu dilemu. Sava ne razmišlja o imperiji i korisnosti, već o civilizaciji, kulturi zasnovanoj na moralnosti.

To najbolje opisuje Irinej Bulović kada kaže: „Po kakvoj mu dragoj trodimenzionalnoj logici i ovozemaljskoj mudrosti, njegov izbor je bio nerazuman i katastrofalan. Pravoslavna Imperija je do nogu potučena, a romejski car i carigradski patrijarh su ubogi izgnanici i izbeglice u Maloj Aziji, dok latinsko-franački zavojevači, bolje reći horde zapadnih krstaša, gvozdenom rukom vladaju u Carigradu i izgledaju nesalomivi“.

Zatim i dodaje: „Sveti Sava ipak ne odlazi u Carigrad na poklonjenje tamošnjem latinskom patrijarhu, niti u Rim na poklonjenje papi, patrijarhu čitavog moćnog Zapada“.

Time Sava spasava vizantijsku tradiciju, koncept simfonije između cara i patrijarha, ćesara i Boga, šalje poruku da ne može biti imperije bez civilizacije, a kulture bez vere koja mora počivati na duhovnom.

Srednjovekovna Srbija će zato nastaviti da baštini vizantijsko nasleđe, čak ga i usavršavajući, u trenucima kada je Drugi Rim prolazio kroz najveću agoniju u istoriji.

Najveća zamerka Juvalu Harariju koji bi da se „oslobodi leša Boga koji je umro“ jeste da on uopšte ne poznaje pravoslavlje. Kada piše o hrišćanstvu, Harari se oslanja na uglavnom protestantske ili neke pseudohrišćanske poglede o „dvodimenzionalnom čoveku“, sastavljenom od tela i duše. Prenebregava postojanje duha, Svetog duha, Paraklita, Duha istine. Bogonadahnutost, koja nam rađa i osigurava nadu, ne proističe iz duše, već od Svetoga duha.

Savesti pojedinaca i naroda ne može biti bez duhovnosti. Svetosavlje bazira srpski narodotvorni proces na duhovnosti, poručuje da se do slave može samo preko istine, do trajanja putem vrednosnog obrasca. Tako Srbi postaju nezaobilazan geopolitički akter u našim, balkanskim okvirima, čak i u trenucima kada ostaju bez svoje države, podjarmljeni teškim teretom četvorovekovne otomanske okupacije.

Zato Srbi ostaju nezaobilazan geopolitički akter i danas, kada nam je država takva kakva jeste, posle višedecenijskih pritisaka, sankcija i prevrata, kada je naš narod podeljen ne samo novim granicama, već i opasnim NATO projektima koji se tiču proglašavanja lažne države kosovsko-metohijskih Albanaca, stvaranja hibridne milogorske nacije ili strukturiranja severnomakedonske crkve.

I Srbi se bore zahvaljujući svetosavskoj narodotvornosti. I bez preterane vojne moći, i bez progresivne ekonomije, čak smo dugo bili bez ijednog saveznika.

Zamislimo samo kako bi ta borba izgledala da je među Srbima svih ovih decenija bilo više verujućih u svetosavski razvoj, samim tim i u onaj zdravi svetosavski nacionalizam koji nam je najbolje objasnio Vladeta Jerotić, nego onih koji su se povodili za progresivnim ideološkim matricama isključivog komunizma, otrovnog šovinizma i agresivnog neoliberalizma?

Ova današnja borba je, posmatrajući iz ugla geopolitike, za nas svakako istorijska. Ne pristajemo na lažne države i hibridne nacije, protivimo se nametnutom okviru savremene okupacije.

Ne treba uopšte imati dilemu kako će se ova naša bitka okončati. Čak i ako je verujućih svetosavaca u našem narodu još uvek nedovoljno, a u kulturnoj i intelektualnoj eliti relativno malo. Mi ne možemo biti poraženi!

Jer svetosavlje kao koncept nije ostavilo dubok otisak samo na geopolitiku Balkana, već, ispostaviće se, i u značajno širim okvirima. Da svojim delanjem Sava nije produžio predanje Drugog Rima, teško bi se pojavila i ideja Trećeg Rima. Između ostalog i zahvaljujući svetosavlju i sjajnom srpskom srednjovekovlju koje obasjava istočnoslovensku sabraću, preko monaha Filoteja se projavljuju reči: „Dva Rima padoše, treći stoji, a četvrtog neće biti“.

U trenutku kada je to Filotej pisao, početkom 16. veka, Rusija je bila u brojnim previranjima, pa i u dilemi da li nastaviti putem progresa ili putem razvoja. U svakom slučaju, nije ni po čemu ličila na naslednicu velike Vizantije. Kasnije je to postala, stvarajući imperiju zasnovanu na pravoslavnoj civilizaciji, iznenada menjajući posle Bitke na Poltavi dotadašnji geopolitički poredak u celoj Evropi. Što je za pravoslavnu civilizaciju od ogromne važnosti.

Jer pravoslavni se danas ne sučeljavaju samo sa „horizontalnim izazovima“, krunjenjem geografskog prostora koji naseljavaju i temeljnom destabilizacijom graničnih područja, kao što je slučaj na Kosovu, u Crnoj Gori, Ukrajini, ali i Siriji i Egiptu, već i sa ozbiljnim „vertikalnim pretnjama“.

Nove tehnologije bi da ubiju „stare“ i porode „nove bogove“, umesto vere u čovekolikog Boga, imaćemo bogolikog čoveka, humanoidnog kiborga, sa kupljenom dušom, ali bez ikakvog duha.

Sveti Sava nam je objasnio i približio hrišćanstvo, hrišćanskom univerzalizmu svojim postupcima dao novi smisao i tako poručio da se sa ovakvim pokušajima ne možemo pomiriti. Niti mi Srbi, niti pravoslavna civilizacija, predvođena Trećim Rimom, obnovljenom imperijom. Što našu borbu u današnjem svetu čini lakšom, a podnošljiviji svetski poredak izvesnijim.

Nismo sami, što odagnava strah i sprečava dalja poniženja kod pravoslavnih naroda, utvrđujući sasvim drugačiju mapu one „geopolitike nade“ Dominika Mojsija. Zahvaljujući i svetosavlju, kao jednom od najdebljih potpornih stubova.

Srećan nam praznik, na mnogaja ljeta.

Dusan Prorokovic & Sputnjik