ŠUPLJA ZEMLJA? NAUČNICI OTKRILI PLANINE I RAVNICE 660 KILOMETARA ISPOD POVRŠINE ZEMLJE

U školi su nas učili da je Zemlja podeljena na tri sloja, a to su kora, omotač jezgra i jezgro.

Osnovna i tačna šema, ali koja ipak ostavlja druge suptilnije slojeve koje naučnici sada počinju da identifikuju u dubokoj unutrašnjosti naše planete.

Tim geologa je otkrio ranije nepoznati sloj u sredini Zemljinog plašta čije karakteristike podsećaju na površinu planete.

Nova studija objavljena u časopisu “Journal of Science”, opisuje kako su istraživači koristili podatke iz seizmičkih talasa velikog zemljotresa u Boliviji, da bi se, na dubini od 660 kilometara, smestila nova regija unutar Zemlje koja ih je ostavila bez reči: ona ima planinski lanac i ravnice, vrlo slične onima na površini naše planete.

I da bi mogli da zavire duboko unutar planete, istraživači su morali da koriste najmoćnije talase koje postoje na našoj planeti, seizmičke talase generisane masivnim zemljotresima.

“Želite veliki, dubok zemljotres koji će potresti čitavu planetu”, rekao je Irving, asistent profesora geonauka.

Za ovu posebnu studiju, ključni podaci su dobijeni od seizmičkih talasa uhvaćenih nakon zemljotresa jačine 8,2 stepeni, drugog najmoćnijeg ikada zabeleženog, koji je potresao Boliviju 1994. godine.

“Zemljotresi koji su tako veliki ne dolaze često. Srećni smo sada kada imamo toliko mnogo seizmometara nego pre 20 godina. Seizmologija je drugačija oblast nego što je bila pre 20 godina, ali podaci sami po sebi nisu ništa ako ne znate kako da ih iskoristite.”

Zato su naučnici koristili grupu superračunara sa Univerziteta Prinston da bi simulirali kompleksno ponašanje raspršenih seizmičkih talasa u dubinama Zemlje.

Tehnologija primenjena za ovu analizu skoro u potpunosti zavisi od jednog svojstva talasa: njegove sposobnosti da se savija i odbija.

Tako, na isti način, da svetlosni talasi mogu da se odbijaju (reflektuju) u ogledalu ili da se savijaju (prelamaju) kada prođu kroz prizmu, seizmički talasi putuju direktno kroz homogene stene, ali se reflektuju ili prelamaju kada pronalaze granice ili hrapavost.

“Znamo da skoro svi objekti imaju površinsku hrapavost i stoga raspršuju svetlost”, rekao je Vu, vodeći autor na novom projektu. “Zato možemo da vidimo ove objekte – talasi rasipanja nose informacije o hrapavosti površine.”

U ovoj studiji istraživali smo rasute seizmičke talase koji putuju unutar Zemlje kako bi ograničili grubost Zemljine granice od 660 km.

Naučnici su ostali zapanjeni grubošću granice. Kao što objašnjavaju, to je grublje od površinskog sloja na kome živimo.

„Drugim rečima, jača topografija od Stenovitih ili Apalačkih planina postoji na granici od 660 km”, objasnio je Vu.

Iako nova studija nesumnjivo opisuje jedno od najsenzacionalnijih otkrića pod našim nogama, njihov statistički model ne nudi mnogo uvida koji bi omogućio precizno određivanje visine.

Ipak naučnici kažu da postoji šansa da su neke od ovih podzemnih planina veće od svega što smo videli na površini planete.

Kažu da ni grubost nije bila ravnomerno raspoređena.

Prema naučnicima, baš kao što površina kore ima glatke okeane i masivne planine, granica od 660 kilometara ispod naših nogu ima grube površine i glatke mrlje.