Доњи свет или Нав

Мисирци или Египћани су као и сав антички свет гледали на запад као пребивалиште мртвих. У Одисеји, „земља онострана“ је Схерија (Крф), предводница мртвих душа јер се ту додирују путеви дана и ноћи на самој граници „распеване Хибербореје“, која се простирала све до Атлантика и Антартика.

Западна половина Крита у минојско време је била слабије насељена па се сматрала за дом преминулих покојника. Прва или првобитна Европа (Македонија и Хелм) је сматрала Британију за острво духова, што се касније пренело на западна острва Британије. Отуда је цела западна и средоземна Европа сматрала запад за Острво мртвих. Елизијум се за друиде и Келте такође тамо налазио, као за Јелине и Латине, који су исто тако боравиште мртих тражили на западу. Међутим, Астеци су држали север за место мртвих душа, док је Кинезима и јужноамеричким Толтецима то био исток, а по предању и становницима Ускршњих острва.

На први поглед су ова веровања о доњем свету супротстављена, али их астрофизика прикривена у србском миту, врло једноставно мири и објашњава.

По србском миту постоје три света:

доњи свет испод Земље, свет људи на Земљи и свет Богова на небу.

Доњи свет започиње на западу смираја сунца, за које се у РВ X, 170 каже да је “злато које пребива у тами”, а завршава на истоку јутарњим рађањем сунца, које је по србском митском уверењу увек ново у односу на претходни дан. То значи, да граничне тачке замишљеног доњег света образују небеску полусферу, коју графички одређује горња половина Кола небеског, а дефинишу запад-вече, север-поноћ (врхунац тројног кретања светлости) и исток-јутро. Свака тачка ове полусфере припада доњем свету, што дозвољава привидно различита тумачења припадности Наву.

Небеска полусфера доњег света је у Риг Веди седиште вода (4, 113), обавијено тамом којом господариЗмај. Громовник је потукао Змаја, помоћу светлости растргао таму (1, 63) и омогућио Сунцу да сија (8, 63), поставивши га на небо (1, 51).

Покорене воде су небеске воде доњег света или Нава, а подчињавање од стране Громовника пресликава свакодневну и годишњу борбу светлости и таме, у којој њихово ослобађање доноси зору и светлост сунца. Те воде замишљане су као реке које теку небом, ариј. раса, митски поток, који кружи небом око земље. Али то нису воде облака већ фина водена пара која испуњава Васељену, чинећи материју од које је створен читав свет и која подстиче светлост Сунца и Месеца.

Посебност овог митолошког уверења о доњем свету је север или надир, почетак „глувог доба“ као страна света која је у србском миту припада светлости, а повратна је тачка врхунца основних небеских кретања која отвара „крсну“или „божанску“ страну.

У Ведама, север припада богу обиља јер плодност зависи од доњег света, па су вршени вечерњи, поноћни и јутарњи обреди богу Месецу од кога зависи влага. Отуда је бела боја првобитно обележје смрти, о чему сведочи марама на глави Чуме србске богиње Смрти.

Слободан М. Филиповић

vesna.atlantida