О србском песнику Илијаде

Било какав помен или податак о примогености србске културе у њеној историјској прошлости, код једног дела јавности у земљи Србији изазива подсмех, (не)скривени бес или увредиву агресивност. Није тајна, да су неки од њих плаћени за неаргументоване коментаре, други за мотив имају позиционирање, док неки једноставно не знају шта раде. Једно је сигурно, принцип „аргументом“ по човеку уместо по чињеницама, свакако стоји у функцији србског културног парастоса.

Један од примера који често изазива подсмех на лицу саговорника или слушалаца, јесте помен именаМомир за бесмртног песника Илијаде. Да ли је србско име за (античког) Србина заиста разлог за подсмех? Далеко од тога, јер, винчанска култура је идентична тројанској или пелашкој која претходи јелинској, па се име песника Илијаде може тражити само у србском архаичном именослову! Поготово, што србску семантику имена Момир подржавају чак и чињенице владајуће науке. Изворни текст је по сведочењу античких писца (Херодот, Диодор, Елијан) писан на бригијском (сарбатском) дијалекту који је преведен на јелински („грчки“), а савремене анализе изворних фрагмената Илијаде утврдиле су да је писмо пелашких Брига сарбатско (старокритско) или србско писмо (Пасоф, Грант и Вист), односно супстрат србског језика (Икономиди, Данковски).

Још у старом веку су постојале бројне биографије песника Илијаде, али је тек релативно скоро његов живот за неке постао „историјска фикција“. Тако је он постао предпостављени „зборник радова“, комбинација „знања учених људи“ или „песничко средиште јонске школе“. Предпоставка, да песник Илијаде „није ни постојао“, повлачи неизбежно логичко питање: Шта је онда Шлиман открио у М. Азији? Предпостављену Троју, јер, „божанствени“ спев Илијаде носи име по граду Илијону на јадранској обали, који је био на месту данашњег Скадра (М. Јаћимовић). Шлиманов „научни маркетинг“ и произвољна промена назива Илијон у Троју, терминолошки представљају „научно шибицарење“, у циљу дислоцирања историјских догађаја на други континент.“ *

Овидије и Будимир називају песника Илијаде именом Мајонац (Меонац), по покрајини јонске Бригије (Фригије) у М. Азији. Италикус за те Мајонце каже да су Расени, у које спадају Бриги, Дардани, Латини, Дорци… док Хеланик с Лезбоса, Плутарх и Мирсал кажу да су сви они Пелазги. Ако, овде поменемо Херодота, који каже да су Рашани (Расени) исти народ са Сарбатима (Медима), онда можемо да закључимо како је песник Илијаде историјски био антички Србин. Исто тврди и Псеудо-Еродот у животопису Момира, где каже да је бесмртни Мајонац био пелашки Бриг или егијалски Пелазг, значи старином Спартанац, Сарпат или Сарбат. У његовој биографији стоји, да му је дедовина као и Одисејева са кршне илирске Итаке, одакле су се 150 година после Илионске војне, његови преци доселили у апенинску Куму која је основана око 1050 г. ст. ере (Еусебије).

После смрти родитеља, Момирова мајка се преселила у Смирну где је на реци Мелети ванбрачно родила сина који је добио име Мелесиген по божанској реци. Његова мајка се касније преудала, али се Мелесиген после смрти очуха убрзо прихватио трговачког посла. На једном од путовања у Иберију, Мелесигена при повратку кући изненада заболе очи, тако да се у Смирну вратио слеп. Онда га прозову „Хомерос“, што је у регионализму језика Куме (малоазијске) значило: „слеп“, „слепац“. Исто значење „слепац“ износи и Прокло, док Ђорђић даје нетачну јелинску конструкцију „Талац“ а Будимир „Састављач“. Треба нагласити, да је бесмислено тражити етимологију Момира у јелинском („грчком“) језику, када Јелини, алијас „Грци“ као народ нису ни постојали у време настанка изворне Илијаде. Чак, ни преведена и фалсификована Илијада после 400 г. нигде не помиње „Грке“ нити Јелине! Уосталом, „Хомерос“ је инокосно јелинско име или надимак!

Обзиром, да је бесмртни песник Илијаде био Бриг и Егејски Пелазг од јонских Сарбата, алијас Сарпата или Спартанаца досељених у Јонију после освајања Илиона од стране Дораца (1128 г. ст. ере по Страбону),** онда порекло његовог надимка треба тражити у архаичном србском језику. Име Момир је истородно ариј. мамара, „Сунце на смирају“, које као придев значи „смртан“, па зато у србској народној песми ниче бор (дрво од светлости) на гробу Момира, јер Сунце божије пребива у тами. Отуда у јелинском језику Momo, дете Ноћи и Momar, нахоче (мит. Сунце) кога рађа „Ноћ без мужа“. Постоји још арапски облик Omer, у значењу „дуговечан“ с турском варијантом Omer, као и скандинавски облик Mimir, трећи корен Игдрасила (дрво од светлости) на божанском Јасену.

Наравно, мотив путујућег слепог певача постоји још у Ведама, али, суштински то ништа не мења, јер: Песници вуку нит ка небу, РВ 1, 155. Митолошки симбол „слепоће“ само наглашава улогу песника у тумачењу воље Божије, па је материјални фактор „слепоће“ у биографији песника Илијаде семантички пресудан, јер, она као и мудрост митолошки припада Наву који почиње управо на смирају Сунца божијег!

* “Илионска војна” је добила име по јадранском граду Илијону из Илијаде, а претворена је у “Тројански рат“ по граду Троја у јелинској регији некадашње тројанске Јоније у М. Азији, домовини бесмртног песника Илијаде.

** Значи, Илијон није пао 1183 г. ст. ере већ касније, с најездом Дораца и легендом о Тројанском коњу из Енеиде која је писана 1000 година касније!

Слободан М. Филиповић