STRAVIČNI MATRIKS JE DOŠAO: Naučnici pronašli način da vam izbrišu sećanje ili usade izmišljeno

Naučnici koji rade na tome da obrišu traumatična sećanja koja pokreću anksioznost i druga psihička stanja su pronašli način da modifikuju, izbrišu ili unesu sećanja u mozak.

Naučnici veruju da su sećanja privremena funkcija u neuronima mozga kojom se može manipulisati putem lekova i terapija.

Zapravo, oni su sada otkrili kako da izbrišu, promene, pa čak i usade sećanja u životinje, ali i u ljude. Treba pomenuti da su lekovi koji teraju naš mozak da izbriše loša sećanja već na pomolu.

Možda se to čini kao naučna fantastika, ali nauka zapravo nikad nije bila bliža tehnologiji neurološkog skeniranja.

Dakle, kako se sećanje briše? Da bismo to razumeli, prvo moramo objasniti kako sećanja nastaju i kako se održavaju u našem mozgu.

Naučnici su u prošlosti mislili da se sećanja čuvaju na jednom određenom mestu, kao u nekoj neurološkoj fioci, ali kasnije su shvatili da se svako pojedinačno sećanje čuva u vezama širom mozga.

Prosto rečeno, sećanje nastaje kada proteini stimulišu moždane ćelije da rastu i da naprave nove veze, bukvalno prevezujući kola u našem mozgu.

Kada se to dogodi, sećanje se skladišti u našem umu i kod većine nas ostaje dok god se povremeno podsećamo na njega.

Međutim, ono što mnogi ne znaju jeste da ta dugoročna sećanja nisu stabilna. Zapravo, svaki put kada se podsećamo na neko sećanje, ono postaje stabilnije i jače nego pre.

Taj proces je poznat kao rekonsolidacija i objašnjava zašto neka sećanja mogu da se promene vremenom. Često se dešava da neko strašno sećanje vremenom postane još strašnije ili se dogodi upravo suprotno – postane nam smešno.

Proces rekonsolidacije je veoma važan jer upravo preko tog procesa naučnici mogu da „hakuju“ naša sećanja.

Može se reći da su sećanja napravljena od stakla i da se istope u tečno stanje svaki put kada ih se prisetimo. U tim trenucima ga možemo preoblikovati pre nego što ponovo postane čvrsto.

Brojne studije su pokazale da blokiranjem hemikalije koja se naziva norepinefrin, a koja je odgovorna za reakciju „bori se ili beži“ (fight or flight) i pokretanje simptoma poput znojenja ruku i ubrzanog rada srca, istraživači mogu da „ublaže“ traumatska sećanja tako da se ona više ne povezuju sa negativnim osećanjima.

Na primer, naučnici iz Holandije su krajem prošle godine dokazali da arahnofobija (strah od paukova) može da se ukloni korišćenjem leka propranolola koji blokira norepinefrin.

Tim naučnika je okupio tri grupe arahnofoba. Dvema grupama su pokazali tarantulu u staklenoj tegli kako bi podstakli strah u vidu sećanja kod njih, a zatim su im dali propranolol ili placebo. Treća grupa je dobila propranolol bez da su im pokazali pauka kako bi se isključila mogućnost da sam lek smanjuje strah.

U roku od par meseci, ovim grupama je ponovo predstavljena tarantula i izmeren je njihov nivo straha. Rezultati su bili neverovatni. Grupa koja je dobijala placebo i grupa koja nije videla pauka nisu pokazale promene u nivou straha, ali arahnofobi koji su uzimali propranolol su za par dana mogli i da dodirnu tarantulu. Za tri meseca, mnogi od njih nisu imali problem da drže pauka u ruci a njihov strah se nije vratio čak ni nakon godinu dana, kao da je izbrisan.Isti lek je testiran 2007. godine na žrtvama trauma iz prošlosti. Učesnici su uzimali propranolol ili placebo svakog dana u roku od 10 dana, a onda su ih zamolili da opišu svoje sećanje na traumatični događaj.

Oni koji su uzimali propranolol nisu zaboravili iskustvo, ali su ga nakon nedelju dana prepričavali sa daleko manje stresa nego prvog dana. Slična tehnika je primenjena i kod miševa s ciljem „zaboravljanja“ određenog zvuka koji su povezivali sa električnim šokovima, dok su ostala sećanja ostala netaknuta.

Istraživači za sada nisu pokušali da eksplicitno izbrišu neko sećanje kod ljudi zbog etičkih razloga, ali dokazi upućuju na to da je to moguće uz pravu kombinaciju lekova i vežbi prisećanja.

Ono što je mnogo više zabrinjavajuće jeste što istraživanja pokazuju da naučnici mogu lako da usade lažna sećanja u ljude manipulišući procesom rekonsolidacije. Psiholog Džulija Šo je dokazala da je moguće naterati ljude da se sećaju zločina koji nisu počinili, pa čak i da ispričaju izmišljeni događaj do najsitnijih detalja.

Dakle, pošto je menjanje sećanja moguće i pošto se dalja istraživanja sprovode na tu temu, nameće se pitanje za šta će se ove tehnike koristiti?

Cilj menjanja sećanja na ovaj način nije konkretno brisanje sećanja, već brisanje asocijacija koje um povezuje sa tim sećanjima, a koja nam stvaraju bol.

Naučnici veruju da će na ovaj način moći da izleče ljude koji boluju od anksioznosti, različitih fobija i posttraumatskih poremećaja.

Kao što kaže jedna japanska pesma o izgubljenoj ljubavi:

„Ukoliko budem mislio o tome da neću da mislim o tebi, i dalje ću razmišljati o tebi.

Zato ću pokušati da ne mislim o tome da neću više razmišljati o tebi“.

Webtribune.rs