Atilino blago

Najveća misterija evropske arheologije je grob Atile Mečeslavića „Hunskog“. Postoji mnoštvo teorija gde se njegov grob nalazi a određuju se duž reke Tise, od Mađarske preko Sente do Titela. Ali, Tisa je pre 15. vekova tekla istočnije nego danas, a do pre tri veka i Iđoš se zvao Tisa-Iđoš, pošto je Tisa tekla pored sela. Posle Drugog svetskog rata, osnivač i prvi direktor muzeja i arhiva u Kikindi bio je Luka Nadlački (1910-1989), autor knjige od oko 200 strana o životu Atile „biča Božijeg“, koja nije objavljena. Posle njegove smrti rukopis je nestao, ali je delove te knjige ipak zapamtio i zapisao Siniša Jakonić, prenevši razgovore koje je vodio sa Lukom u njegovom sirotinjskom stanu, u krugu kikindske fabrike obuće “Sloga“. Pojavom Atile Hunskog, Srbi i još dvadesetak naroda i plemena stvorili su tada najmoćniji vojni pakt na svetu, Hunski savez protiv Rouma. Prema nekim podacima, Atila je mladost je proveo u Rimu kao talac-garant gde je stekao obrazovanje, naučio latinski i upoznao se sa organizacijom ove imperije, posebno vojnom, tako da je video njene vrline, ali i slabosti. Atila nije zaboravio svoje poreklo, tako da je znao da kaže napamet 33 imena svojih predaka, među kojima su bila imena Sultan, Mandžuka, Beli… Sam naziv „Atila“ nije ime već nadimak i znači „gvožđe“ (ocila).

Prisk, koji je iz Konstantinopolja poslat u diplomatsku misiju Atili, ostavio nam je dragocen zapis u dnevniku, kazujući kako je prešao reku Ister (Dunav) i putovao Banatom, a uz put su ga gostoljubivi srbski stanovnici nudili tipičnom „slovenskom“ hranom medovinom, prosom i kobiljim mlekom. Posle nekoliko dana, stigao je u Atilin »Blatni grad«, koji je bio okružen sa više koncentričnih prstenova od bezbroj šatora i kola. Lepo izrezbarenu Atilinu drvenu kuću, Prisk je video na uzvišici u sredini grada, a njegova kuća je opet bila opkoljena manjim kućama pripadnika telesne garde, kao i mnoštvom nomadskih šatora.

Romejski diplomata Prisk, koji je došao da pregovara, zapravo plati zlatom Hune da ih ne napadnu, ostavio je zapis o Atilinoj prestonici koju je pogrdno nazvao “Blatni grad”. Njegov opis dužine i smera putovanja i toponima nedvosmisleno smeštaju Atilin grad na „tromeđu“ severa Banata. Mesto gde je bio Atilin Logor, danas je prostor »Detosevačke tvrđave« između Kikinde, Mokrina i Iđoša. »Blatni grad« se nalazio u petorečju, Tise, Moriša, Djukosina, Zlatice (Arange) i Galacke, a mesto zovu i »Tri Ante«. Treba napomenuti, da je madžarski naziv Mokrina »Homok-rev« (< homok, humka i rev, rečni pesak), u slobodnom prevodu: “grob u rečnom nanosu”.

Atila je navodno umro posle još jedne svoje svadbe, u toku prve bračne noći, u postelji s novom suprugom Ildiko, među 300 Atilinih žena. Za njegov grob, delom je pregrađena reka, verovatno Tisa koja je pre 15. vekova tekla na „tromeđi“. Pesma kaže da je sahranjen u zemlju, u vodu, u sunčeve i mesečeve zrake, odnosno u tri kovčega, prvo od zlata, pa od srebra i na kraju u gvozdeni. Zatim je oko 200 robova, svedoka mesta pogreba pobijeno. Sa Atilom, rečni talasi su prekrili njegovo blago i odsečene glave njegovih 25 prinešenih belih konja.

Posle sahrane, u noći, među Hunima odnosno Atilinim sinovima koji nisu mogli da se dogovore ko će naslediti položaj vođe, izbio je krvavi sukob, pa su oslabljeni i razjedinjeni pre povlačenja, uglavnom u severoistočne stepe, pojedini Atilini sinovi i velikaši u blizini zakopali svaki svoje blago. Mislili su da će se vratiti, ali nisu. Ove priče, legende i verovanja, sigurno se kod Srba ne bi sačuvale da oni nisu živeli Panoniji za vreme Atile. Atilino doba, kojeg nisu uspeli da prekinu u kontinuitetu čak ni »Rimljani«, Romeji, Tatari, Turci…
Luka Nadlački je tvrdio da se Atilin grob nalazi u ataru sela Mokrin. Nadlački je rođak i učitelj mokrinčanina Miloša Despotova, iz čije kuće na kraju sela, kada je lepo vreme pogled doseže na Detosevac, udolinu i humku u sredini, gde se po Prisku nalazila Atilina kuća od istesanih debala. Despotov se amaterski bavi arheologijom i istorijom, pa je nastavio istraživanja pokojnog rođaka i učitelja. On poseduje zemljište na tom peskovitom i ogoljenom mestu, gde su ranije bili vinogradi, voćnjaci i šume.

Mokrinčanka, Sofija Đukanov je 1799. godine u obližnjem vinogradu velikosemikulskom kod sela Nakova, pronašla zakopano blago iz petog veka, kada je živeo i umro Atila, pa je to blago nazvano „Atilino“. Sastojalo se iz 23 zlatna pehara, bokala i solja. Vrlo brzo, kao i mnogi dragoceni predmeti iz Srbije, blago je odneto i smešteno u Šenbrun, muzej-dvorac u Beču.

Nadlački je 1934. godine pri istraživanju antičkog grada Basijane, kraj Sremske Mitrovice pronašao nadvratnik na jednom svinjcu, ustvari nadgrobni kameni spomenik, koji je podigla romejska udovica. Na uklesanoj tužbalici piše da udovica oficira podiže spomenik suprugu koji je zauvek nestao u izviđanju, na tri dana hoda severno uz Tisu kod Blatnog Grada. Pre 30 godina, mokrinski starac Gavra Vanjesi iskopao je u okviru Blatnog grada, pri oranju veliki kamen, možda „hunski“ žrtvenik ili deo kovačkog alata, jer na tom mestu ima mnogo šljake. Danas se iz vazduha u ravnici mogu videti obrisi tog mesta, tanjirastog udubljenja na tromeđi Mokrina, Iđoša i Kikinde.

Jedna starica iz Iđoša, pre oko 80 godina je na gozbi pevala narodnu pesmu, koju je Nadlački zapisao. Pesma kaže, da je u Iđošu jednom davno rođeno dete s „crvenom košuljicom“ (krvava posteljica u legendi o Atili) koje je bilo vidovito. Pesma se završava dilemom, već odraslog mladića pred ženidbom. Mladić telepatski vidi mesto u blizini sela gde je pohranjeno blago, ali se plaši da ga uzme pošto je oteto u krvi i doneće prokletstvo onome ko ga otkopa i poseduje. Meštanin Neda Nikolin pričao je Jakoniću decembra 2009. godine, da pored Iđoša postoji „zakopano skriveno blago“ koja „čuvaju jedna vrata“.

Neki Iđošani i Mokrinčani su kopali i tražili skriveno blago, a da u legendi, proročanstvu ili narodnoj pesmi ima istine, pokazalo se u leto 1941. godine, kada su na „tromeđi“, najbliže Kikindi, kraj humke Kindja vojnici SS divizije „Princ Eugen“ sastavljene od domaćih Švaba, izvodili artiljerijsko gađanje. Jedna granata nije eksplodirala, pa su pri traganju za njom trojica Švaba pronašli blago. Otkriće nisu prijavili oficirima, već su ga tokom tri noći iskopali, a pošto su predmeti težili devet tona, preneli su ih kamionetom i sakrili na više mesta. To su bile stvari stare 15. vekova iz Atilinog doba, zlato, srebro, »rimski« oklopi i oružje.

Tajna je otkrivena kada se jedan od Nemaca napio u kafani i odao, što je ubrzo saznao Gestapo. Pronalazači, zaista ukletog blaga su pohapšeni, a nalazište kod Kindje iste godine je proučavao čuveni arheolog, baron Aleksandar fon Rajsvirc, docent minhenske Katedre za arheologiju. Asistenti su mu bili, mokrinski učitelj i arheolog Johan Saser i Luka Nadlački. Nemci su hunsko blago odneli za Nemačku i gubi mu se svaki trag.
Atila je bio oslobodilac jer, podsećam, Herodot je napisao 444. st. ere da su Srbi živeli oko Kaspijskog, Azovskog i Crnog Mora. Strabon je 70. pre Hrista ostavio svedočanstvo da su Srbi Brđani živeli na Donu i Volgi, a Plinije 39. g. posle Hrista, da Srbi Rašani obitavaju na Donu i Volgi. U četvrtom veku vođa Huna bio je Belhamir, a 435. godine zavladao je Atila, dok su mu saveznici bili kaspijski Srbi, zvani Huno-Sabiri ili hunski Srbi, koje je opisao još Herodot. Zapisano je, da su se Srbi i Huni ponovo ujedinili 778. napadajući Istočnu i Zapadnu rimsku imperiju i Goto-Nemce. Kao i da je Panonija (Donja i Gornja) zemlja „pana“, gospode (od Pan, srbski Bog sitne stoke i planina). Nadlački je često isticao da je Atila kraj „Blatnog grada“ sahranjen po srbskim običajima. To je pre 80 godina isto zapisao u knjizi »Slovenska mitologija“ njegov prijatelj, takođe arheolog i istoričr Spasoje Vasiljev, rođeni brat srbskog pesnika Dušana Vasiljeva. Oba su rođena u Velikoj Kikindi. Na strani 188 knjige je svedočenje Jordana „da su Sloveni slavili „stravu“ , gozbu u čast Atile nad njegovim grobom. Huni su običaj preuzeli od Srba kojih je bilo u njihovoj vojsci. Tako su po rimsko-romejskim ocenama „najsuroviji i najgori od svih“, Huni, imali versko-nacionalnu toleranciju, za
 razliku od Rima i „Romeje“ koji su sve druge vere uništavali, hramove rušili, a sveštenike ubijali.
Retor Prisk je zabeležio da su Huni kuvali 80 raznih vrsta paprikaša. Huni su pekli lice usijanim noževima da spreče rast brade i lakše održavaju higijenu, pa su imali ožiljke koji su plašili neprijatelje. Pre borbe su se ogrtali u kože divljih zveri, na glave su stavljali medveđe i vučije čeljusti, pa je njihov izgled zaista plašio protivnike.

Kada je Atila umro, srbski ratnici, ali i mnogi ratnički narodi iz hunskog saveza ožalili su ga po srbskim pogrebnom običajima: posekli su kose i noževima unakazili lica i čela do krvi. Herodot je ovaj običaj u slučaju smrti bliske osobe zapazio i opisao još kod srbskih Skita. Po skitskim običajima, pri Atilinoj sahrani na njegovom grobu pogubljene su i njegove sluge i svih sedam žena. Atilin saradnik, srbsko-alanski vođa Beog se 464. krunisao kao kralj Srba i bio kratko vreme saveznik Rimljana od kojih je dobio titulu «Rex Alanorum«.
Beog je obnovio od Huna osvojeni i razrušeni Singidunum, davši mu ime po sebi Beograd. Vatikan, odnosno Papa Jovan VIII je konačno prihvatio 878. godine naziv Beograd, jer je Rim priznao Beoga za „cara Srba“. Za episkopa, u Beograd dolazi Srbin Sergije i Vatikan osniva episkopiju. Predsednik beogradske opštine Miloš Savčić (1889-1939) podneo je pismeni predlog, da se kao datum osnivanja Beograda uzme 464. godina, kada ga je Beog obnovio. Međutim, SANU predlog odbija uz obrazloženje da se varvarima koji su rušili Evropu ne dižu spomenici. Da li ima većih rušitelja i varvara od »Rimljana«?

Romejski pregovarač Retor Prisk koji je posetio logor Atile Hunskog u Panoniji, zapisao je te 448. godine, da je stanovništvo koje je tamo sreo narod koji živi na vodi, pije medovinu, seje proso umesto žita, a ne govori ni hunski, ni gotski (=getski), ni latinski, ni „grčki«. Franjo Barišić je objašnjavajući ove reči, napisao da je to većinsko stanovništvo bilo srbsko, alijas „slovensko“. Nadlački je 1987. godine Jakoniću pričao, da je pročitao roman koji je napisao francuski plemić Marsel de Brion „Život Atile“ ( „La vita Atila“). Zatim, da jedna stara nemačka hronika kazuje da je Atila bio „German“ (Sarbat) i govori o starom gradu Atile kao o „Ajcelbergu“, jer se u sredini njegovog logora, u udolini površine 16 kvadratnih kilometara nalazio breg (berg) i po opisu, to je u današnjem severnom Banatu, na mestu velike humke poteza Detosevac.
Arheolog i istoričar Luka Nadlački izneo je 1986. godine priču, da se vekovima pre pojave Atile, zbog opasnosti od čestih pustošenja, pljačke, ubijanja i odvođenja ljudi u ropstvo, na ovom mestu, velikoj Detosevačkoj uvali dužine i širine četiri kilometra, skrivalo srbsko stanovnistvo. Na sredini tog prostranog skrovišta, tanjirastog udubljenja nalazila se osmatračnica, koja sada postoji kao brežuljak visok šest metara, u osnovi širok 30 metara. Da li je to pogrebna humka?

Istražujući pre 60 godina teren Detosevca na „tromeđi“, Nadlački je u okolini Kikinde iskopao i novčić sa likom Atile na kojem je utisnuto »Rex Atila hunorum«. Atila je prikazan iz profila sa kapom i oderanom čeljusti lava kao Serbon alias Herkul! Nadlački je objašnjavao da su Huni (Srbi) u borbama protiv Romeja koristili taktiku «psihološkog rata« u modernom smislu, pa su mazali lice bojama i oblačili se u kože divljih zveri. Stanovnici Mokrina i danas znaju za legendu, po kojoj ko prisloni uvo na zemlju, može da oseti podrhtavanje tla bezbrojnih kopita „hunskih“ konja. „Huni“ su na malim, ali izvanredno izdržljivim konjima mongolske rase provodili veći deo života. Putujući, na njima su spavali i kuvali (stavili bi komad sirovog mesa između lakog sedla i konjskih sapi, pa bi se meso usled toplote i konjskog znoja omekšalo i „skuvalo“). Svaki „Hun“ vodio je za sobom još jednog ili dva konja i kad bi se životinja pod njim umorila, u pokretu bi skakao na leđa svežeg i nastavljao put bez zastoja. Protivnicima se činilo da je Huna više nego što ih je zaista bilo, ali to je bio privid, jer su bili veoma pokretljivi i brzi. Stari istoričari smatraju, da je srbski vladar Svevlad ili Samovlad iz Velike (germanske) Srbije. Njegov narod nazivali su „Gotima“ ( =Geti), ali istovremeno su pisali i da su „Sloveni“. Međutim, oni su sebe zvali Lužičani, što znači da su bili Srbi. Da su Srbe nazivali Gotima svedoči i navod Tome arhiđakona: I u naše vreme, kad se gospođe dubrovačke rasrde na svoje srbske sluškinje zovu ih „gotušama“ ili „gotkinjama“. Dok je Miloš S. Milojević boravio u Moskvi, pročitao je Lucijevu Istoriju gde piše, da je posle smrti Atile iz Velike ili Baltičke (Germanske) Srbije došao Svevlad (prvo u Panoniju, prim. S. Jakonića). On je obnovio nekadašnju srbsku državu, podigavši srbski narod „koji je živeo sasvim utamanjen i satrven“.

+ Siniša Jakonić, priredio S. Filipović

Vaseljenska TV