DOŠAO JE U AMERIKU SA PET CENTI, A OTIŠAO KAO NAJVEĆI UM GENERACIJE: Ovo je neverovatna životna priča našeg velikana MIHAJLA PUPINA!

FOTO: WIKIPEDIA

Malo koji Srbin ne zna za Mihajla Pupina, našeg velikog naučnika koji je, poput mnogih današnjih genija iz naše zemlje, svoja najveća dostignuća ostvario u drugoj zemlji – Americi.

Mihajlo Pupin rođen je 9. oktobra 1854. godine u Banatu, u selu Idvor. Ime svog sela kasnije je u Americi dodao svom prezimenu, jer je oduvek bio jako ponosan na svoje poreklo. Njegovi roditelji, Konstantin i Olimpijada, pred njega imali su još četiri sina i pet ćerki. U svom rodnom selu završio je srpsku pravoslavnu osnovnu školu, a zatim i nemačku u Crepaji. Tu je upoznao Uroša Predića, koji će mu ostati jedan od najboljih prijatelja.

Nakon Crepaje, u Pančevu je završio srednju Građansku školu, a zatim i Realku. Tada se pokazuje kao izrazito talentovan učenik. Bio je i politički aktivan – kao član pokreta Omladine srpske uskoro je došao u sukob sa nemačkom policijom. Na njegovu sreću, zbog odličnih rezulatata u školi dobija stipendiju i odlazi u Prag.

AMERIKA SA PET CENTI

Onda se dogodila velika nesreća – Putinov otac je iznenada umro, i on je ostao bez finansijskih sredstava za svoje školovanje. Nakon toga, doneo je odluku koja će odrediti njegovu dalju sudbinu – rešio je da ode u Ameriku. Došao je u „obećanu zemlju“ bez ičega, kako je sam opisao:

– Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista.

Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobit – opisao je Pupin svoj dolazak na ovaj kontinent. Sledećih pet godina za Pupina su bile pravo preživljavanje – radio je fizičke poslove i istovremeno učio engleski, grčki i latinski. Išao je i na večernje kurseve, da bi konačno u jesen 1879. godine ostvario svoj cilj za koji je mukotrpno radio. Tada je on položio prijemni i postao student Kolumbija univerziteta u Njujorku. I za vreme studiranja na prestižnom učilištu, zahvaljujući svom talentu dobijao je stipendije pomoću kojih je uspevao da plati sve. Uspešno je završio školovanje, i nastavio ga u Evropi, na Kembridžu.

SLAVA I NOVAC

Želja za znanjem odvela ga je i do Berlina, gde je doktorirao kod tada čuvenog profesora Hermana fon Helmholca, koji mu je bio mentor. Pupin je briljirao u eksperimentalnoj fizici, i tada se susreo sa brojnim velikim umovima nauke što ga je dalje inspirisalo na velika otkrića. Prva dva su se dogodila na početku njegove profesorske karijere na Kolumbija univerzitetu, gde će raditi punih 40 godina. Pupin je tada izumeo električno strujno kolo sa podešavanjem u rezonancu, koji je našao primenu u radio-vezama. Ovaj patent je kasnije prodao kompaniji Markoni.

Godine 1896, nakon što je Rendgen 1895. objavio svoj pronalazak X-zraka, Pupin je otkrio sekundarne rendgenske radijacije, a ubrzo nakon toga razvio je brzu metodu rendgenskog snimanja koja se sastoji u tome što se između objekta koji se snima i fotografske ploče, umeće fluorescentni ekran, čime je skraćeno vreme ekspozicije sa trajanja od oko jednog časa na svega nekoliko sekundi. Taj metod je našao široku primenu i još uvek se primenjuje. Te iste godine Pupin će postati slavan širom sveta, zahvaljujući svojoj „Pupinovoj teoriji“. On je rešio problem koje se javljao kod telefonskih žica na velikim dometima tako što je stvorio posebne induktivne kalemove koje je nazvao Pupinovi kalemovi, a ceo proces pupinizacija. Kompanije Bel, Simens i Halske počele su da koriste njegov izum, što mu je donelo veliko bogatstvo.

SPAŠAVANJE DALMACIJE

Pupin je dosta pomogao i američkoj vojsci za vreme Prvog svetskog rata, za šta je dobio i zahvanicu predsednika Hardinga. On je radio na tehnikama otkrivanja podmornica i telekomunikacije među avionima. Malo pre Prvog svetskog rata, Kraljevina Srbija ga je imenovala za počasnog konzula u Americi. S tom titulom bio je prisutan na konferenciji u Parizu kada se odlučivalo o granicama buduće Kraljevine SHS. Poznato je da je on tada sprečio da Dalmacija pripadne Italiji, tako što je predsedniku SAD Vudrou Vilsonu poslao pismo sa istorijskim i etničkim karakteristikama graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međimurja, Baranje i Makedonije. Nakon toga Vilson nije priynao Londonski ugovor potpisan sa Italijom. Svoju rodnu zemlju nikada nije zaboravio, i u Srbiji je osnovao nekoliko zadružbina i fondova. Voleo je da pomaže svom narodu. Za svoje fantastično autobiografsko delo „Od pašnjaka do naučenjaka“ dobio je prestižnu Pulicerovu nagradu.

POSLEDNJI OPROŠTAJ OD TESLE

Čuvena je njegova velika svađa sa Nikolom Teslom zbog toga što je Pupin tvrdio da je Markoni imao primat u otkriću bežične telegrafije. Ipak, pred samu smrt Pupin je želeo da se izmiri sa Teslom, i oni su se oprostili na njegovoj postelji dok je umirao. Tesla je pristao da dođe da ga vidi poslednji put tek nakon mukotrpnog nagovaranja njihove zajedničke prijateljice Natalije, kojoj je Pupinova ćerka javila sledeće: „Papa ne želi da umre pre nego što se vidi sa gospodinom Teslom!“ Dva velika srpska naučnika sastala su se i ispričali pola sata, a ono o čemu su razgovarali zauvek će ostati tajna. Pupin je oženjen Amerikankom Sarom Katarinom Džekson sa kojom je dobio ćerku. U braku su bili samo osam godina kada je ona umrla od teške upale pluća. Naučnik koji je zadužio čitav svet je umro 12. marta 1935. godine u Njujorku i sahranjen je na groblju Vudlon u Bronksu.

(Izvor: Espreso)