Sveti Jovan Šangajski: Život posle smrti; javljanja umrlih osoba živima

Čekam vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka

(Nikejski Simvol vere)

Beskrajna i neutešna bi bila naša žalost za umrlim bližnjim da nam Gospod nije dao večni život. Naš život bi bio besciljan ukoliko bi se završavao smrću. Koja korist bi bila onda od vrlina i dobrih dela? Onda bi oni koji kažu "da jedemo i pijemo, jer sutra ćemo umrijeti!" (1. Kor. 15,32) bili u pravu.
Ali čovek je stvoren za besmrtnost i Hristos je Svojim vaskrsenjem otvorio vrata Carstva Nebeskog, večnog blaženstva onima koji su verovali u Njega i živeli pravedno. Naš zemaljski život je priprema za budući život, a ta se priprema završava smrću. Ljudima predstoji da jednom umru, a onda sud (Jevr. 9,27). Tad čovek ostavlja sve svoje zemaljske brige; telo mu se raspada da bi ponovo ustalo kad bude Opšte Vaskrsenje.

Ali duša njegova nastavlja da živi ne prekidijući svoje postojanje ni na trenutak. Mnoga javljanja mrtvima su nam dana da bi delimično saznali šta se dešava s dušom kad napusti telo. Kada prestane gledanje telesnim očima, počinje gledanje duhovnim. Obraćajući se u pismu svojoj sestri na samrti, episkop Teofan Zatvornik piše: "Pa ti nećeš umreti. Telo će tvoje umreti, a ti ćeš preći u drugi svet, živa, svega svesna i prepoznaćeš sav svet oko sebe" ("Za dušu korisno štivo", avgust 1894).

Posle smrti duša je živa i njena čula su izoštrena, a ne oslabljena. Sv. Amvrosije Mediolanski uči: "Pošto duša i dalje živi posle smrti, ostaje dobro koje se ne gubi sa smrću, već raste. Dušu ne zadržavaju nikakve prepreke koje joj smrt postavlja ona je još aktivnija, jer deluje u svojoj vlastitoj sferi bez ikakve veze s telom, koje joj je pre na teret, nego na korist" (Sv. Amvrosije: "Smrt kao dobro").

Prepodobni ava Dorotej, Otac iz 6. veka, sažima učenje ranih Otaca u vezi sa ovim pitanjem: "Jer duše sve pamte šta je bilo ovde, kako kažu Oci, i reči, i dela, i misli, i ništa tada ne zaborave. U psalmu je rečeno: "taj dan propadnu sve pomisli njegove" (Ps. 146, 4), to se kaže o pomislima ovoga veka, tj. o izgradnji, imućstvu, roditeljima, deci i svim radnjama i poukama. Sve ovo je o tome kako duša izlazi iz tela, gine... A šta je učinila od vrlina ili strasti sve to pamti i ništa ne iščezava za nju... I, kako rekoh, duša ništa ne zaboravlja od onog što je činila u ovom svetu, već se svega seća po izlasku iz tela, i to bolje i jasnije pošto se oslobodila zemaljskog tela" (Ava Dorotej, Pouka 12).

Veliki podvižnik 5. veka, prepodobni Jovan Kasijan, jasno formuliše aktivno stanje duše posle smrti u odgovoru jereticima koji veruju da je duša posle smrti nesvesna: "Duše posle rastanka od tela nisu prazne, ne ostaju bez ikakvih osećanja; to dokazuje jevanđeljska priča o Lazaru i bogatašu (Luka 16, 22-28)... Duše umrlih ne samo da se ne lišavaju svojih osećanja, već ne gube ni raspoloženja svoja, tj. nadu i strah, radost i tugu, i nešto od onog što očekuju na sveopštem sudu već sad počinju da predosećaju... one postaju još življe i još revnosnije počinju da slave Boga. I zaista, ako razmotrimo svedočenje Sv. Pisma o prirodi same duše, neće li biti krajnja glupost ili bezumlje - makar imalo posumnjati u to da najdragoceniji deo čoveka (tj. duša), u kojoj se, po blaženom Apostolu, nalazi slika Božja (1 Kor. 11, 7; Kol. 3,10), posle odvajanja od ugojenog tela u kome se nalazi u ovom životu, postaje kao bezosećajna - ona koja sadrži u sebi svu silu razuma, sobom čak nemu i bezosećajnu plot čini osećajnom? Odavde sledi i da svojstvo samog razuma traži da duh, po odvajanju od te plotske ugojenosti koja slabi, svoje razumne snage dovede u najbolje stanje, pročisti ih i učini finijom, a ne da ih se liši" (str. 178-179).

Savremena "posmrtna" iskustva su snabdela ljude začuđujućim činjenicama o svesnosti duše posle smrti, o većoj oštrini i brzini duše posle smrti, o većoj oštrini i brzini njenih umnih sposobnosti. Ali te činjenice nisu dovoljne da zaštite čoveka u tom stanju od obmana u "vantelesnoj" sferi; treba vladati celim hrišćanskim učenjem o tom pitanju.

POČETAK DUHOVNOG VIĐENjA

Duhovna viđenja često počinju kod smrtnika pre smrti, i još dok vide ljude oko sebe i čak pričaju s njima oni vide i nešto što drugi ne vide.

Ovo iskustvo smrtnika je praćeno tokom vekova, i danas ovakvi slučajevi nisu novina. Međutim, ovde treba ponoviti ono što je ranije rečeno: samo u blagodatnim posetama pravednika kada se pojavljuju sveti i Anđeli mi možemo da budemo sigurni da su to stvarno bila bića iz drugog sveta. U običnim slučajevima, kada samrtnik vidi svoje umrle prijatelje i rođake, to može da bude samo prirodno poznanstvo s nevidljivim svetom u koji treba da uđe; istinska priroda likova umrlih koji se pojave u tom trenutku je poznata, moguće, jedino Bogu, - i nema potrebe da mi ulazimo u to.

Sigurno je da Bog daje to iskustvo i kao najočigledniji način da se smrtniku stavi na znanje da onaj svet nije potpuno nepoznato testo, da onaj život takođe karakteriše ljubav koju čovek gaji prema svojim bližnjima. Preosvešteni Teofan dirljivo izlaže ovu misao u rečima upućenim umirujućoj sestri: "Tamo će te dočekati otac i majka, braća i sestre. Pokloni im se i pozdravi ih - i moli da se zauzmu za nas. Okružiće te tvoja deca sa svojim radosnim pozdravima. Tamo će ti biti bolje nego ovde."

SUSRET S DUHOVIMA

Ali po izlasku iz tela duša se nalazi među drugim duhovima, dobrim i zlim. Obično ona stremi onima koji su joj bliži po duhu, i ako je još u telu bila pod uticajem nekih od njih, ona će i ostati zavisna od njih i po izlasku iz tela, ma kako se odvratni oni činili u susretu.

Ovde nam se ponovo napominje da onostrani svet, mada nam neće biti potpuno tuđ, neće biti ni samo prijatan susret s voljenima "u luci" sreće, već duhovni sudar koji ispituje raspoloženje naše duše za života - da li je više naginjala ka Anđelima i svetima vodeći život ispunjen vrlinama i po zapovestima Božjim, ili se pak putem nemara i bezverja učinila pogodnim za društvo palih duhova. Preosvešteni Teofan Zatvornik lepo kaže da se u vazdušnim mitarstvima duša pre iskušava, nego što se optužuje.

Mada je sama činjenica suda u zagrobnom životu van svake sumnje - kako pojedinačnog suda odmah posle smrti, tako i Strašnog suda na kraju sveta - spoljašnja osuda Božja će biti samo odgovor na unutrašnje raspoloženje koje je duša u sebi izgradila u odnosu na Boga i duhovna bića.

PRVA DVA DANA POSLE SMRTI

U toku prva dva dana duša uživa u relativnoj slobodi i može da posećuje na zemlji ona mesta koja su joj draga, ali već trećeg dana ona odlazi u druge sfere.

Ovde arhiepiskop Jovan prosto ponavlja učenje poznato Crkvi od 4. veka. Predanje saopštava da je Anđeo koji je pratio prepodobnog Makarija Aleksandrijskog u pustinji rekao, objašnjavajući crkveno pominjanje umrlih trećeg dana od smrti: "Kada se trećeg dana u crkvi za dušu izvrši prinošenje, Anđeo joj ublaži žalost koju oseća zbog razdvajanja od tela, jer slavoslovlje i prinošenje u crkvi Božjoj za nju budi u njoj dobru nadu. Jer se u toku dva dana duši daje da, zajedno sa Anđelima koji su uz nju ide po zemlji gde hoće. Zato duša koja voli telo luta ponekad oko kuće u kojoj se rastala od tela, nekad oko groba u koji joj je položeno telo; i tako ona provodi dva dana, kao ptica, tražeći sebi gnezdo. A vrlinska duša ide po onim mestima gde je obično činila dobra dela. Trećeg dana Onaj Koji je vaskrsao iz mrtvih nalaže svakoj hrišćanskoj duši da se podražavajući Njegovo vaskrsenje uznese na nebo i pokloni Bogu" (Reči sv. Makarija Aleksandrijskog o izlasku duša pravednih i grešnih).

U pravoslavnom činu sahranjivanja umrlih prepodobni Jovan Damaskin živo opisuje stanje duše koja se rastala od tela, ali se još uvek nalazi na zemlji, a ne može da opšti s dragim osobama koje vidi: "Avaj, kakav podvig čeka dušu koja se rastaje od tela! Na Anđele oči podiže, uzalud se moli: prema ljudima ruke pruža, ali ne nalazi pomoćnika. O ovome, draga moja braćo, mislimo u našem kratkom životu, molimo Hrista za pokoj umrlih i za veliku milost našim dušama" (Čin opela mirjana, stihira samoglasna, glas 2).

U pismu mužu svoje sestre na samrti sv. Teofan piše: "Pa sestra neće umreti; telo umire, a lice ostaje. Prelazi samo u drugi poredak života. U telu koje leži ispod likova svetih i koje se posle iznosi nje nema, i u grob je ne sakrivaju. Ona je na drugom mestu. Živa je isto kao sad. U prvo vreme i prve dane biće pored vas - samo što ne priča i ne može da se vidi, inače je tu... Imajte to u mislima. Mi koji ostajemo plačemo za onima koji odlaze, a njima je lakše: to stanje je radosno. Oni koji su umrli, a onda su u telo vraćeni, nalazili su ga veoma neudobnim za život. Isto će i sestra osećati. Njoj je tamo bolje, a mi očajavamo kao da se s njom neka nesreća dogodila. Ona gleda i sigurno se čudi tome" („Za dušu korisno štivo", avgust 1894).

Treba imati u vidu da ovaj opis prva dva dana posle smrti predstavlja opšte pravilo, koje ni u kojem slučaju ne obuhvata sve situacije. I stvarno, većina citiranih u ovoj knjizi odlomaka iz pravoslavne literature ne potpada pod ovo pravilo, - i to iz očiglednog razloga: Svetitelje koji se nisu ni vezivali za mirske stvari, nego su neprestano živeli u iščekivanju prelaska u drugi svet, čak ne privlače ni ona mesta gde su činili dobra dela, oni odmah počinju da se uznose na Nebesa. Drugi pak, poput K. Ikskula, počinju, po Božijem promislu, da se uznose pre nego što isteknu dva dana po osobitoj milosti Božjeg proviđenja. S druge strane, sva savremena "posmrtna" iskustva, ma kako bila fragmentarna, ne potpadaju pod ovo pravilo: vantelesno stanje je samo početak prvog perioda bestelesnog lutanja duše na mestima koja je vezuju za zemlju, ali niko od ovih ljudi nije proveo u stanju smrti dovoljno dugo da bi čak mogao da sretne dva Anđela koji treba da ih prate.

Neki kritičari pravoslavnog učenja o posmrtnom životu smatraju da su slična odstupanja od pravila "posmrtnog" iskustva dokaz protivrečnosti u pravoslavnom učenju, ali ovi kritičari shvataju sve isuviše bukvalno. Opis prva dva dana (kao i ostalih) nikako nije nekakva dogma; to je samo model koji pokazuje najopštiji red posmrtnog iskustva duše. Mnogi slučajevi, kako u pravoslavnoj literaturi, tako i u pričama o savremenom iskustvu, gde su se mrtvi odmah javljali živima prvog ili drugog dana posle smrti (ponekad u snu) služe kao primer istinitosti toga da duša stvarno ostaje blizu zemlje neko vreme (Prava javljanja mrtvih posle ovog kratkog perioda slobode duše su mnogo ređi i uvek bivaju po Božjoj Volji s nekim naročitim ciljem, a ne nečijom slobodnom voljom. Ali do trećeg dana, a često i pre, taj period se završava).

MITARSTVA

U to vreme (trećeg dana) duša prolazi kroz legione zlih duhova koji joj pregrađuju put i optužuju za razne grehe u koje su je sami uvukli. U skladu sa raznim otkrivenjima postoji dvadeset takvih prepreka, tzv. "mitarstva", a na svakom od njih se istražuje ovaj ili onaj greh; prošavši jedno mitarstvo, duša prelazi na sledeće. I samo ako ih uspešno prođe sve, duša može da nastavi svoj put izbegavši da bude odmah bačena u ad. Kako su užasni ovi demoni i mitarstva može se videti i iz toga da je Sama Bogorodica, kada joj je Arhanđel Gavrilo saopštio o približavanju njene smrti, molila Sina Svog da izbavi Njenu dušu od ovih demona. Kao odgovor na Njene molitve Sam Gospod Isus Hristos je sišao s nebesa da uzme dušu Prečiste Svoje Majke i odvede je na nebo (to se vidljivo izobražava na tradicionalnoj pravoslavnoj ikoni Uspenja). Uistinu je strašan treći dan za dušu umrlog, i zato su joj naročito potrebne molitve.

U šestoj glavi je naveden niz svetootačkih i hagiografskih tekstova o mitarstvima, tako da nema potrebe da ovde još nešto dodajemo. Međutim, i ovde možemo da primetimo da opisi mitarstava predstavljaju model muka koje duša podnosi posle smrti, a individualno iskustvo se može jako razlikovati. Nebitne pojedinosti tipa broja mitarstava su, naravno, od sekundarne važnosti u poređenju sa glavnom činjenicom da se duša stvarno uskoro posle smrti izlaže sudu (pojedinačnom) na kome se "sumira" šta je uradila u "nevidljivoj borbi" koju je vodila (ili nije vodila) na zemlji protiv palih duhova.

Dalje u pismu mužu sestre na samrti Teofan Zatvornik piše: "Ubrzo posle smrti počinje podvig prolaska kroz mitarstva. Tamo će joj biti potrebna vaša pomoć! Mislite na ovo i čućete njen vapaj vama upućen: pomozite!" - eto na šta treba da usmerite svu vašu pažnju i ljubav. Mislim da će najstvarniji pokazatelj vaše ljubavi prema njoj biti ako se od trenutka smrti, ostavljajući brigu o telu drugima, odvojite i u samoći utonete u molitvu za nju u njenom novom stanju jer ona sada ima neočekivane potrebe. Stalno budite okrenuti ka Bogu u molitvama - za pomoć njoj, ne samo u toku šest nedelja, već i duže. U Teodorinom kazivanju, vreće iz koje su Anđeli uzimali da bi se otarasili mitara su bile molitve njenog starca. Isto će biti i sa vašim molitvama... Ne zaboravite ovo da činite... To je ljubav!

Kritičari pravoslavnog učenja često pogrešno shvataju ovu "vreću zlata" iz koje su na mitarstvima Anđeli "plaćali za dugove" blažene Teodore; ponekad je pogrešno porede s latinskim pojmom o "višku zasluga" svetih. Ovde isto ti kritičari isuviše bukvalno razumeju pravoslavne tekstove. Ovde se nema u vidu ništa drugo do molitve Crkve za umrle, tačnije, molitve svetog i duhovnog oca. Forma kojom se ovo opisuje, - skoro da nema ni potrebe o tome govoriti - je metaforična.

Pravoslavna Crkva smatra učenje o mitarstvima tako važnim da ih spominje u mnogim bogosluženjima. Crkva naročito izlaže ovo svoje učenje svoj svojoj umirućoj deci. U "kanonu na ishod duše" koji sveštenik čita kraj samrtničkog odra postoje sledeći tropari:

"Udostoj me da, odlazeći sa zemlje, ne budem zadržan od vazdušnog kneza, nasilnika i mučitelja, što na strašnom putu stoji i ispituje" (Pesma 4).

"Predaj me, o Vladičice, u sveštene i časne ruke Svetih anđela, da njihovim krilima zaklonjen, ne ugledam beščasno, smradna i mračna lica demona"(Pesma 6).

"Ti koja rodi Gospoda Svedržitelja, daleko od mene odagnaj gorkih mitarstava poglavara i vladara ovoga sveta, kad budem na samrti, da bih te proslavljao vavek, sveta Bogorodice" (Pesma 8).

Ovim rečima Crkva priprema umirućeg pravoslavnog hrišćanina za predstojeća iskušenja.

ČETRDESET DANA

Zatim, uspešno prošavši kroz mitarstva i poklonivši se Bogu, duša u toku trideset sedam dana posećuje nebeske obitelji i adske bezdane još uvek neznajući gde će da ostane, i tek joj se četrdesetog dana određuje mesto do vaskrsenja mrtvih.

Naravno nema ništa čudnog u tome što, prošavši mitarstva i zauvek raskrstivši sa zemaljskim, duša treba da se upozna s pravim onostranim svetom u čijem će jednom delu prebivati večno. Prema otkrivenju Anđela prepodobnom Makariju Aleksandrijskom, naročito pominjanje umrlih u Crkvi devetog dana posle smrti (osim opšteg simbolizma devet anđeoskih činova) je povezano s tim da su duši do tada bile pokazivane rajske lepote i tek posle toga, u toku ostatka četrdesetodnevnog perioda su joj pokazivali mučenja i užase ada, da bi joj četrdesetog dana bilo određeno mesto gde će čekati vaskrsenje mrtvih i Strašni Sud. I ovde se radi samo o opštem pravilu ili modelu posmrtne realnosti, i bez sumnje, svi umrli ne završavaju svoj put u skladu sa ovim pravilom. Znamo da je Teodora stvarno završila svoju posetu adu upravo četrdesetog - zemaljskim merama mereno - dana.

STANjE DUŠE DO STRAŠNOG SUDA

Posle isteka četrdeset dana neke duše prebivaju u stanju iščekivanja večne radosti i blaženstva, a druge - u strahu večnih muka koje će tek početi posle Strašnog Suda. Do tada još uvek su moguće promene u stanju duša, naročito ako se prinosi za njih Beskrvna žrtva (pominjanje na Liturgiji) i uznose se molitve.

Učenje Crkve o stanju duša na nebu i u adu do Strašnog Suda detaljno je obradio sveti Marko Efeski.

Korist od molitvi, kako zajedničkih, tako i ličnih za duše onih koji su u adu je opisana u žitijima svetih podvižnika i u svetootačkim spisima. U žitiju Mučenice Perpetue (3. vek) na primer, sudbina njenog brata joj je bila otkrivena kroz predstavu vode koja se nalazila tako visoko da on nije mogao da je dohvati s onog prljavog i neizdrživo vrelog mesta gde je bio zatvoren. Zahvaljujući njenoj usrdnoj molitvi koja je trajala dan i noć, on je uspeo da dohvati vodu i ona ga je ugledala na svetom mestu. Na osnovu toga je shvatila da je oslobođen kazne (Žitija Svetih, 1. februar).

Sličan primer postoji i u žitiju podvižnice monahinje Anastasije Logačove koja se upokojila u našem dvadesetom veku: "Ona je u svoje vreme preduzela molitveni podvig za svog rođenog brata Pavla koji se udavio u pijanom stanju. Prvo je otišla kod blažene Pelagije Ivanovne koja je živela u Divejevskom manastiru da je upita šta da čini za olakšanje zagrobne sudbine brata koji je tako nesrećno i nečasno okončao svoj zemaljski život. Ovako su se dogovorile: da se Anastasija zatvori u svoju keliju, da posti i moli se za brata i da svakodnevno po sto pedeset puta govori molitvu "Bogorodice Djevo"... Posle četrdeset dana imala je ovakvo viđenje: Duboka provalija, a na dnu kao kakvi kamen, a na njemu - dva čoveka s gvozdenm lancima oko vrata od kojih je jedan bio njen brat. Kada je ovo ispričala blaženoj Pelagiji, ova ju je posavetovala da podvig ponovi. Po isteku sledećih četrdeset dana ugledala je istu onu provaliju, isti kamen na kome su bila ista ona dvojica s lancima, s tim što je njen brat ustao, obišao oko kamena, opet pao na kamen i lanci mu se opet nađoše oko vrata. Pošto je ispričala ovo Pelagiji Ivanovnoj, ova je opet posavetovala da se i treći put moli. Posle četrdeset dana Anastasija ugleda istu provaliju i isti kamen na kome se sad nalazio samo jedan nepoznat čovek, njen brat je otišao od kamena i nestao; onaj što je ostao na kamenu je govorio: "Blago tebi što imaš jake zastupnike na zemlji". Posle ovoga blažena Pelagija je rekla: "Tvoj brat se oslobodio od muka, ali nije zadobio blaženstvo" ("Za dušu korisno štivo", jun 1902.).

Ima mnogo sličnih slučajeva u žitijama pravoslavnih svetitelja i podvižnika. Onima koji su skloni preteranom bukvalizmu u pogledu ovih viđenja treba, najverovatnije, reći da forma koju imaju ova viđenja (obično u snu) nije, naravno, obavezno "fotografija" stanja u kome će se nalaziti duša u onom svetu, već pre predstava koja nam saopštava duhovnu istinu o tome da se stanje duše popravlja molitvama onih koji su ostali na zemlji.

MOLITVA ZA UMRLE

Koliko je važno pominjanje na liturgiji može se videti iz sledećih slučajeva. Još pre proslavljenja svetog Teodosija Černigovskog (1896) jeromonah (čuveni starac Aleksije iz Golosejevskog skita Kijevo-Pečarske Lavre, koji je umro 1916.) je preoblačeći mošti Sveca, sedeći kraj njih zadremao i ugledao pred sobom Sveca koji mu je rekao: "Hvala ti za trud oko mene. Molim te da spomeneš moje roditelje kad budeš služio Liturgiju"; rekao mu je njihova imena (jerej Nikita i Marija). (Pre ovog viđenja imena su mu bila nepoznata. Posle nekoliko godina od kanonizacije u manastiru u kome je sv. Teodosije bio iguman pronađeni su dokumenti s imenima Svetiteljevih roditelja koji potvrđuju istinitost viđenja.) "Kako možeš ti, Svetitelju, da tražiš moje molitve, a sam stojiš pred Nebeskim Prestolom i daješ ljudima Božju blagodat?" - upitao je Jeromonah - "Da, to je tačno, odgovori sv. Teodosije, ali prinošenje na Liturgiji je jače od mojih molitvi".

Zato su parastos i domaća molitva za umrle korisni, kao i dobra dela koja se čine u spomen, ili prilozi Crkvi. Ali naročito je korisno spominjanje na Liturgiji. Bilo je mnogo javljanja mrtvih i drugih događaja koji potvrđuju da je pominjanje umrlih korisno. Mnogo od onih koji su umrli u pokajanju, ali ga za života nisu ispoljili su bili oslobođeni od muka i dobili mir. U crkvi se stalno uznose molitve za pokoj umrlih, a na kolenopreklonoj molitvi na večernjoj na dan Silaska Svetoga Duha se naročito moli "za one koji su u adu".

Sv. Grigorije Veliki je odgovarajući na pitanje: "šta bi moglo da bude korisno za duše posle smrti?" u svojim "Razgovorima" rekao: "Sveto žrtvoprinošenje Hrista, naše spasiteljne Žrtve, pričinjava ogromnu korist dušama čak posle smrti, ako su njihovi gresi takvi da se mogu oprostiti u budućem životu. Zato duše umrlih ponekad mole da se za njih odsluži Liturgija... Naravno, sigurnije je da mi sami za života činimo ono što se nadamo da će drugi činiti za nas posle smrti. Bolje je učiniti da ishod bude slobodan, nego tražiti slobodu našavši se u lancima. Zato treba svim srcem da preziremo ovaj svet kao da je njegova slava već prošla, i da svakodnevno prinosimo Bogu žrtvu naših suza kad prinosimo na žrtvu Njegovo sveto Telo i Krv. Samo ova žrtva ima snagu da spasi dušu od večne smrti, jer tajanstveno predstavlja smrt Jedinorodnog Sina" (IV; 57,60).

Sv. Grigorije navodi nekoliko primera javljanja umrlih živima s molbom da se za njih odsluži Liturgija za upokojenje ili sa zahvalnošću zbog toga; jednom se tako jedan zarobljenik, koga je žena smatrala mrtvim i za koga je u određene dane zakazivala Liturgiju, vratio iz zarobljeništva i ispričao joj kako su ga u određene dane oslobađali od okova - baš u one dane kada je za njega služena Liturgija (IV; 57,59).

Protestanti obično smatraju da su crkvene molitve za umrle nespojive sa neophodnošću zadobijanja spasenja prevashodno u ovom životu; "Ako Crkva može da te spase posle smrti čemu onda borbe i traženje vere u ovom životu? Jedimo, pijmo i veselimo se"... Naravno, niko od onih koji su imali ovakvo mišljenje nikad nije ni dostigao spasenje uz pomoć crkvenih molitvi, i očigledno je da je takav argument veoma površan i čak i licemeran. Crkvena molitva ne može da spase onoga ko ne želi spasenje ili ko se nikada u životu nije ni trudio da ga zadobije. Donekle se može reći da je Crkvena molitva ili molitva pojedinih hrišćana za umrlog još jedan rezultat života tog čoveka: za njega se ne bi molili da za života svog nije učinio nešto što bi mogao da pobudi molitvu posle smrti.

Sv. Marko Efeski takođe razmatra pitanje crkvene molitve za umrle i olakšanja koje im ona donosi i navodi za primer molitvu sv. Grigorija Dvojeslova za rimskog imperatora Trajana, molitvu koja je nadahnuta dobrim delima ovog paganskog imperatora.

ŠTA MI MOŽEMO DA UČINIMO ZA UMRLE?

Svi oni koji žele da pokažu svoju ljubav umrlima i da im pruže realnu pomoć, mogu to na najbolji način da učine molitvom za njih, a naročito pominjanjem na Liturgiji, kada se čestice izvađene za žive i umrle stavljaju u Krv Gospodnju uz reči: "Omij, Gospode, svetom Krvlju Tvojom grehe ovde pomenutih slugu Tvojih, molitvama Svetih Tvojih".

Ništa bolje ni više ni ne možemo da uradimo za umrle, osim da se pomolimo za njih pominjući ih na Liturgiji. To im je uvek potrebno, naročito u prvih četrdeset dana kad duša umrlog traži put ka večnim naseljima. Telo tada ništa ne oseća: ono ne vidi okupljene bližnje, ne miriše cveće, ne čuje Nadgrobne govore. Ali duša oseća molitve koje se za nju uznose, zahvalna je na njima i bliska je duhovno sa onima koji se mole.

O, srodnici i bližnji pokojnika! Činite za njih ono što je potrebno i što je u vašoj moći, upotrebite vaš novac ne na spoljašnje ukrašenje sanduka i groba, već na pomoć siromašnima za večnuju pamjat umrlih, na Crkvu u kojoj se za njih uznose molitve. Budite milostivi prema umrlima, pobrinite se za njihovu dušu. Isti put je i pred vama, i kako ćemo tada hteti da nas pomenu u molitvama! Budimo onda i sami milostivi prema umrlima.

Čim neko umre odmah zovite sveštenika ili mu javite da bi pročitao "Molitve na ishod duše", koje se po pravilu čitaju posle smrti svakog pravoslavnog hrišćanina. Postarajte se da koliko je god to moguće da opelo bude služeno u crkvi i da se nad umrlim pre opela pročita Psaltir. Opelo ne mora da bude savršeno uređeno, ali je neophodno da bude potpuno bez skraćivanja; mislite tada na umrlog, a ne na svoj komfor. Ako u crkvi u isto vreme bude bilo nekoliko pokojnika, nemojte odbijati da opelo bude zajedničko. Bolje je da opelo bude odsluženo istovremeno za nekoliko umrlih, jer će molitva okupljenih biti jača, nego da se služi nekoliko opela zaredom i da se zbog nedostatka vremena i snage skraćuju, jer je svaka reč molitve kao kap vode za žednog. Odmah se pobrinite i za to da se pokojnik pominje svaki dan u toku četrdeset dana na Liturgiji. Obično se u crkvama u kojima se svakodnevno vrši služba umrli spominju četrdeset dana i više. Ali ako je opelo bilo u hramu u kome nema svakodnevnih službi, sami rođaci treba da se pobrinu za to onde gde se svakodnevno služi. Dobro je takođe dati prilog za pokoj duše umrlog nekom manastiru ili u Jerusalim gde se na svetim mestima uznosi neprestana molitva. Ali četrdesetodnevno pominjanje treba početi odmah posle smrti kad je duši naročito potrebna molitvena pomoć. I zato s pominjanjem treba početi na najbližem mestu gde ima svakodnevnih službi.

Pobrinimo se za one koji su otišli na drugi svet pre nas, učinimo sve što možemo za njih sećajući se reči: "Blaženi milostivi, jer će biti pomilovani" (Mt.5,7).

VASKRSENjE TELA

Jednog dana će ovaj prolazni svet propasti i nastupiće večno Carstvo Nebesko u kome će duše iskupljenih sjedinjene sa svojim vaskrslim telima, besmrtne i neprolazne, zauvek biti sa Hristom. Tada će delimičnu radost i slavu za koju čak i sad znaju duše na nebu zameniti punoća radosti nove tvorevine za koju je čovek i bio stvoren; ali oni koji nisu hteli spasenje koje je na zemlju doneo Hristos mučiće se večno - sa svojim vaskrslim telima zajedno - u adu. U završnom poglavlju "Tačnog izloženja pravoslavne vere" prep. Jovan Damaskin opisuje stanje duše posle smrti:

"Verujmo i u vaskrsenje mrtvih. Jer će ono uistinu biti, biće vaskrsenje mrtvih. Ali, govoreći o vaskrsenju, mi mislimo na vaskrsenje tela. Jer je vaskrsenje ponovno podizanje onog što je palo; kako će duše, budući besmrtne, da vaskrsnu? Jer ako je smrt odvajanje duše od tela, vaskrsenje je, naravno, ponovno sjedinjavanje duše i tela, i ponovno uzdizanje umrlog živog bića. Dakle, samo telo koje je propadljivo će vaskrsnuti kao neprolazno. Jer Onaj Koji ga je u početku stvorio od praha zemaljskog može ponovo da ga vaskrsne posle njegovog propadanja i vraćanja u zemlju od koje je i nastalo voljom Tvorca..."

Naravno, ako je samo jedna duša činila dobra dela, samo će ona i biti ovenčana slavom. I ako bi samo ona stalno bila predata zadovoljstvima, pravedno bi ona jedina i bila kažnjena. Ali pošto duša nije težila ni dobru ni zlu odvojeno od tela, pravedno je da i jedno i drugo dobiju zasluženu kaznu...

Dakle, vaskrsnućemo, jer će se duše opet sjediniti s telima koja će postati besmrtna i koja će zbaciti sa sebe ono propadljivo, i izaći ćemo pred strašni Hristov sud: i đavo, i njegovi demoni, i njegov čovek, tj. antihrist, i nečasni ljudi, i grešnici će biti bačeni u oganj večni, ne materijalni kao ovaj ovde, već onaj za koji samo Bog zna. A oni koji su činili dobro će kao sunce zasijate zajedno s Anđelima u životu večnom, zajedno s Gospodom našim Isusom Hristom, uvek gledajući na Njega i pred Njegovim pogledom, naslađujući se neprekidnim veseljem koje od Njega ističe, slaveći Ga sa Ocem i Svetim Duhom u beskonačne vekove vekova. Amin." (str. 267-272).

Prevod: Biljana Vićentić



JAVLjANjE UMRLIH OSOBA ŽIVIMA



Malo je ljudskih bića u svetu koja u toku svoga zemaljskog života ne dožive ni jedno javljanje umrlih osoba (srodnika, prijatelja, poznanika), u snu ili na javi. To se događa kako onima koji veruju u besmrtnost ljudske duše i zagrobni život tako i onima koji ne veruju. Ovim poslednjim, može se reći, čak i pre i češće nego onima prvima, sa namerom da ih ubedi i privede veri. Ali kako većina ova javljanja smatra za svoje intimne doživaljaje i o njima retko drugima saopštava, to se o njima u širokoj javnosti malo zna. Mi ćemo od zabeleženih i objavljenih odabrati nekoliko i ovde saopštiti.

Umrla majka javlja se svome bezbožnom sinu i vraća ga veri

U jednu seosku parohiju doselio se iz obližnje varoši mladić od svojih 25 godina. Na kraju sela kupio vilu, okruženu gustom borovom šumom, i živeo povučeno. Mesnom svešteniku pao je u oči svojim revnosnim posećivanjem bogosluženja u crkvi svake nedelje i praznika. Prvi je dolazio u crkvu i poslednji iz nje izlazio. Za vreme bogosluženja stajao je skrušeno, duhovno sabran u sebe, i molio se. Sveštenik je zaželeo da se sa njim upozna, ali mu se prilika za to nikako nije ukazivala. Najzad, u početku velikog posta sveštenik primi pismo od nepoznatog mladića, u kome ga ovaj poziva da ga poseti. Sveštenik je to jedva dočekao i otišao. Tom prilikom mladić mu je opširno opisao svoj burni život i prelom koji mu se dogodio.

Roditelji su mu bili bogati zemljoposednici i on je u roditeljskom domu odgajen u veri i pobožnosti. Po svršetku osnovne škole roditelji ga upišu u srednju školu u obližnjoj varoši. Društvo u koje je tamo upao bilo je bezbožničko i počelo da ismejava njegovu veru. Nemajući podrške ni s koje strane, vremenom se u njemu ugasi plamen vere i on postane javni nevernik. Krstić sa lančićem, koji mu je majka u detinjstvu podarila, on sa prezrenjem odbaci od sebe. Društvo ga je vuklo sve dublje u ponor. Noćne pijanke i orgijanja sa razvratnim devojkama i ženama, bez stida i srama, ubili su u njemu osećanje morala i on se našao na dnu pakla. U to vreme roditelji mu pomru jedno za drugim od nekakve zaraze. Na vest o tome on pođe u selo da obiđe njihove grobove. Ma da je sve drugo ismejavao, u njegovoj razvratnoj duši ipak se očuvala izvesna ljubav prema roditeljima i ona ga pokrene da pođe i pokloni se njihovim grobovima. Ali na domaku grobova, njemu se svest pomrači i on padne na zemlju. Osvestio se tek u sobi jednog seljaka; u koju ga je njegov sluga preneo. Sutradan je ustao i pošao do groblja, ali mu se isto dogodi. Trećeg dana ostao je u postelji i ništa mu se nije desilo. Četvrtog dana ustao je i krenuo ka groblju, ali se opet na domaku grobova sruši onesvešćen. I ovoga puta sluga, koji je bio uz njega, uz pomoć nekolicine prenese ga i smesti u krevet. Kad je došao k sebi, on naredi sluzi da mu pozove lekara. Ovaj je stigao sutradan, pregledao ga i propisao lek. U početku lekar je olako shvatio njegovu bolest, ali je docnije uvideo da je u pitanju neobičan i težak slučaj, gde on ne može pomoći. Posle šestonedeljnog uzaludnog lečenja, lekar je digao ruke i prepustio ga njegovoj sudbini. Sve dok je lekar bio pored njega, on je gajio nadu da će ozdraviti, ali kad ga je ostavio - njega zahvati veliki strah. U bunilu, koje ga je s vremena na vreme spopadalo, on je zapadao u mrak, pun smrada i jauka, od čega mu se krv u žilama ledila. Jedne noći on u strahu krikne i otvori oči. Pri slaboj svetlosti sveće on pored kreveta spazi svoju umrlu majku i oseti njenu ruku u svojoj. Bila je sva obučena u belo, samo najednom mestu videlo se crno platno.

"Ja sam, tvoja mati, počela je ona da mi govori. Tvoji gresi, tvoj razvratni život i neverovanje dosadili su Bogu i On je hteo da te uništi. Ti si ne samo sebe upropastio nego si i nas upropastio, i ovo crno mesto na mojoj haljini tvoji su teški gresi. Otac i ja molili smo se Gospodu za tebe, i On je bio voljan da te povrati Sebi, ali ne milošću već strogošću. On je znao da je tebi mio samo naš grob, i zato ti nije dopustio da mu priđeš, da bi priznao višu silu koju odričeš. Ali ti to nisi shvatio. Zato me je Gospod poslao tebi, i ovo je poslednje sredstvo da se popraviš. Ti nisi priznavao Boga, besmrtnost duše i zagrobni život. Evo ti dokaza: ja sam umrla, ali sam živa, javljam ti se i govorim s tobom. Poveruj u Boga i vrati Mu se. Seti se kako sam te učila da budeš dobar hrišćanin. Još jedanput zaklinjem te: vrati se Bogu. Ti ne veruješ i, može biti, misliš da moju pojavu objasniš rastrojstvom svoga uobraženja, ali znaj da su tvoja objašnjenja lažna. Ja svojim duhovnim bićem stojim pred tobom. A za dokaz da je ovo istina, evo ti krstić koji si ti odbacio, uzmi ga, inače ćš poginuti! Poveruj, i tvoja će bolest biti izlečena na čudesan način".

Posle tih reči nje je nestalo, a u mojoj ruci obreo se bačeni krstić.

Pojava majke i njene reči duboko su protresle njegovu dušu, savest se u njemu probudila i on se zgadio na svoj dotadašnji život. U trenutku kad se taj prelom u njegovoj duši dogodio, u sobi se pojavio njegov sluga sa čašom svete bogojavljenske vodice u ruci i pružio mu je sa rečima: "Ovo je sveta bogojavljenska vodica, pij, gospodine, može ti od nje biti lakše". On je sa radošću primio pruženu čašu i iskapio je. Namah se osetio potpuno zdravim, ustao je iz kreveta i zahvalio Bogu. Sutradan je otišao u crkvu da se pomoli i zahvali Bogu na spasenju, a iz crkve se uputio grobovima svojih milih roditelja, pao na njih i zalio ih obilnim suzama pokajanja. Posle toga on odluči da se nastani u ovom selu i promeni način života (Od neverovanja - verovanju. Kalendar "Pravoslavlje" za 1928. godinu, str. 68-76).

Umrla majka se javlja sinu i spasava ga od samoubistva

Neki imućni čovek pre prošlog rata (1941-1945) potpisivao je menice svojim poznanicima i na kraju morao mnoge od njih da plati. Zbog tuđih dugova sve imanje otišlo mu je na doboš. Ostavši bez ičega, bio je prinuđen da prosi. U svom očajanju on se noću upiti na groblje u nameri da na grobu svojih roditelja izvrši samoubistvo. Ophrvan jadom, mučenjem i unutrašnjom borbom da li da prekrati svoj život, on na grobu svojih roditelja zaspi. U snu mu se javi majka, koja mu zapreti da ne čini što je naumio. Bolje je i da prosi pa da se hlebom hrani, nego da učini greh samoubistva i sebe osudi na večne muke. U carstvu Božjem ima mnogo onih koji su na zemlji bili prosjaci, ali nema ni jednog koji je sebi sam svesno oduzeo život. To ga je spaslo od teškog greha (Episkop Nikolaj, 50. Misionarsko pismo. Bitolj, 1932).

Umrla majka javlja se svešteniku i upućuje ga da ispovedi i pričesti njenog sina

Ovo se dogodilo u Moskvi 1923. godine. U jednoj moskovskoj crkvi završavala se služba Božja, koju je služio sveštenik nedavno premešten iz unutrašnjosti. Pri kraju službe, među poslednjima, prišla je da celiva krst i jedna dama u crnini. Posle celivanja krsta, ona se obrati molbom svešteniku da pođe radi ispovesti i pričešća jednog bolesnika. Njemu je rđavo i on preživljava svoje poslednje časove. Sveštenik se počeo izgovarati da je zauzet poslovima u crkvi i predložio joj da uputi drugog sveštenika, svoga kolegu. Ali je ona uporno zahtevala da baš on pođe, i on je, najzad, pristao. Zamolio je svoga kolegu da posvršava i njegove poslove i krenuo je. Polazeći, on se obrati dami, koja je čekala, hoće li i ona sa njim.

- Na žalost ne mogu, odgovorila je ona. Ja ću vam napisati adresu, to nije daleko odavde.

Posle tih reči ona je iz torbice izvadila malu olovku, od starog koverta ocepila parče papira i na obratnoj strani napisala adresu.

Kroz četvrt sata sveštenik je bio pred zgradom. To je ranije bila mala gostionica, sada pretvorena u prihvatilište partijske omladine iz unutrašnjosti. U adresi je bio naznačen i broj sobe. Sveštenik se obrati vrataru za obaveštenje, i ovaj mu odgovori da takvo lice postoji i uputi na odgovarajući broj sobe. Kad je sveštenik zakucao na vrata, iznutra se čuo glas da uđe.

Sveštenik je ušao i začudio se. Soba je bila velika i prazna, bez bolesnika. Iza pisaćeg stola podigao se i pošao mu u susret mladić od svojih 20-22 godine. Posle pozdrava, sveštenik je zapitao gde je bolesnik.

- Ovde nema nikakvog bolesnika, odgovorio je mladić.

- Izvinite, mene su ovamo uputili da ispovedim i pričestim teškog bolesnika, rekao je sveštenik.

- To je očigledna greška. Kako se zove taj bolesnik? Zapitao je mladić.

Sveštenik mu je rekao ime bolesnika.

- To sam ja, odgovorio je mladić sa osmehom. Neko je hteo da se našali i sa mnom i sa vama. Izvolite sesti, rekao je mladić i uslužno ponudio svešteniku stolicu. To je nesumnjiva pogreška, nastavio je da govori mladić. Sedajući pored pisaćeg stola, sveštenik je slučajno laktom zakačio na stolu ram sa slikom i oborio sebi u krilo. Zbunjen ovim što je učinio, on je požurio da podigne ram i da ga stavi na sto. Tom prilikom je pogledao na sliku i u osobi koja je na njoj bila prepoznao damu koju je video u crnini i koja ga je uputila ovamo.

- To je ona. Ta žena je pre pola sata bila u crkvi. Ona me je uputila ovamo, rekao je brzo i radosno sveštenik.

- To ne može biti, spokojno je odgovorio mladić. To je slika moje majke, a ona je umrla pre godinu dana.

- Ne, istina je, pogreške ne može da bude, nastavio je sveštenik. Ona je bila u crkvi i ja sam razgovarao sa njom. Ona me je molila da dođem ovamo.

- Ta dama vam je dala moju adresu? zapitao je mladić.

- Da, ona je napisala vašu adresu, odgovorio je sveštenik, i pružio mladiću parče papira sa adresom.

Mladić je uzbuđeno uzeo papir. U tom času lice njegovo dobilo je izraz krajnje zabune i straha. Lice je prekrilo mrtvačko bledilo, a čelo oblio obilan znoj.

- Da, to je rukopis moje majke, rekao je mladić jedva otvarajući usta.

On je sedeo zagledan u papir. Njegovo telo počelo je da drhti. Naslonio je glavu na ruke i zatvorio oči. Nastala je mučna tišina. Nju je prekinuo sveštenik, dižući se.

- Ja sam spreman, rekao je mladić, prenuvši se. Pristupite ispovesti.

Sveštenik je umirivao mladića, koji je za sve vreme ispovesti plakao i ućutao tek pred pričešćem.

Kad je sveštenik otišao, mladić se iz svoje sobe, koja je bila na prvom spratu, spustio kod drugova u prizemlju i ispričao im šta se zbilo.

Podigla se velika galama, raspra, ismevanje, prebacivanje. Neki su zahtevali da se sveštenik odmah pronađe i uhapsi. Drugi, razumniji i uzdržljiviji, umirivali su plahovite drugove. U tim raspravama nije učestvovao samo on, koji je seo i spustio glavu na ruke, kao da je veoma umoran.

Kad se galama posle nekoliko minuta stišala, neki drugovi prišli su mu i pozvali ga, ali se on nije odazvao. Bio je mrtav. U njegovoj zgrčenoj šaki našli su papir sa njegovom adresom. Olovkom ispisan tekst na papiru bledeo je i gubio se na njihove oči i od njega je ostalo samo nekoliko tačaka.

Sveštenika su odmah uhapsili, pod sumnjom da je mladića otrovao. Ali lekarska komisija, koja je izvršila odbukciju leša, našla je da je mladić umro od teškog srčanog oboljenja (Varšavski list „Slovo“ za 1932. god.).

Umrla supruga javlja se svome mužu i vraća ga Bogu

Jedan sveštenik ostade udov posle šesnaestogodišnjeg bračnog života sa šestoro sitne dece. Gubitak supruge, sa kojom je proživeo srećno i zadovoljno, u nepomućenoj slozi i ljubavi, toliko ga je protresla, da umalo nije pomerio pameću. Njime je ovladala takva tuga i žalost, da se potpuno izmenio i odao alkoholu, u nadi da će u njemu naći olakšanje svoje nevolje. Ali posle nekog vremena njemu se u snu javi njegova umrla supruga i posavetuje ga da se radi nje, radi sebe i svoga visokog čina, radi dece i službe svoje, okani pagubnog puta kojim se uputio. Neka ne žali zbog rastanka sa njom, jer će se opet sastati u večnosti. Umesto praznine koju oseća u svome srcu, neka tu prazninu popunjava ljubavlju prema Bogu, prema deci i svojoj pastvi. Dušu svoju neka hrani čestim čitanjem Reči Božje, čestim bogosluženjem i molitvama za nju, sebe, decu i poverene mu duše. - Sveštenik je poslušao glas svoje umrle supruge i primio ga kao glas anđela čuvara i samoga Boga. Napregao je sve svoje sile i vratio se na pravi put.

Umrli muž javlja se ženi i otkriva gde se nalazi njen zatureni nakit

Starica Lenka Janić živela je u Beogradu za vreme austro-ugarske okupacije Srbije u prvom svetskot ratu (1915-1918). Mučila se mnogo i sirotovala, ali se stalno Bogu molila. Jednom joj se dogodi da zaturi svoj nakit koji je držala u rezervi za slučaj gladi, pa da ga onda proda i decu ishrani.

Zbog toga se mnogo ožalostila. Ali dođe joj još jedan daleko veći udar. Dobije vest da joj je sin Mika poginuo u ratu. Plakala je gorko za svojim sinom. U toj tuzi ona jedne noći vidi u snu svoga umrlog muža Ljubu. On je zapita što je tako žalosna. "Kako ne bih bila žalosna, kad sam izgubila nakit i sina!" odgovori ona. Na to joj on rekne da je nakit zatrpan u sanduku tom i tom, a sin Mika živ je. Kad se probudila, ona požuri da pretrese označeni sanduk i u njemu zaista nađe zatureni nakit, a sin Mika po svršetku rata vratio se živ i zdrav (Episkop Nikolaj, Povest o neobičnom snu obistinjenom, Emanuil, str. 29-30).

Umrla verenica javila se svome vereniku i posavetovala ga da se vrati veri i Bogu

Jedan čovek, fakultetski obrazovan, sudija po struci, ispričao je sledeći čudesni događaj iz svoga života: Pre nekoliko godina zavoleo sam jednu devojku i nateravao da s njom stupim u brak. Već je bio naznačen i dan svadbe. Ali, na nekoliko dana pre venčanja, moja verenica nazebe, dobije galopirajuću tuberkolozu i posle 3-4 meseca umre. Iako je za mene to bio veliki udar, ipak, vreme čini svoje. Ja sam sve manje mislio na svoju verenicu i sve manje žalio, dok je nisam skoro potpuno zaboravio.

Desilo mi se potom da krenem na službeni put, koji me je vodio kroz jedan grad naše oblasti (gubernije), u kome su stanovali neki moji rođaci. Ja prekinem put i svratim kod tih rođaka na jedan dan. Rođaci me uveče smeste u zasebnu sobu. Sa mnom u sobi bio je moj pas, vrlo pametna životinja. Bila je takva mesečina, da se moglo čitati. Ja još nisam bio dobro zaspao, kad kroza san čujem kako moj pas počinje da reži. Znajući da on to nikad ne čini bezrazložno, pomislio sam da je u sobi slučajno ostala mačka, ili je protrčao miš. Podigao sam se u postelji i bacio pogled po sobi, ali ništa nisam primetio. Međutim, pas je sve jače režao i očigledno nečega se plašio. Ja ga pogledam i vidim da mu se sva dlaka nakostrešila. Počnem da ga umirujem, ali on se sve više plašio. Tada i mene počne da obuzima strah, iako po svojoj prirodi nisam bio strašljiv. Strah je i kod mene i kod psa bivao sve veći, da se i meni sva kosa na glavi podigla uvis. Još minut, i ja bih sigurno izgubio svest. Ali pas je počeo da se smirava, a sa njim i ja. Istovremeno sa smirivanjem počeo sam da osećam nečije prisustvo u sobi i da očekujem da se taj "neko" pojavi. Kad sam se potpuno smirio, meni odjednom priđe moja umrla verenica, poljubi me i rekne: "Zdravo, Aleksandre Nikolajeviću! Ti ne veruješ da iza groba postoji život. Evo, ja sam živa, pogledaj me! Čak sam te i poljubila. Veruj, dragi moj, da se smrću ne prekraćuje život". Zatim mi je ukazala šta treba da pročitam o zagrobnom životu u Svetom pismu i drugim duhovnim spisima. Još mi je nešto saopštila, ali mi je zabranila da to pričam drugima.

Kad sam sutradan ustao iz kreveta i pogledao sebe u ogledalu, začudio sam se svome izgledu: sva moja kosa na glavi pobelela je za jednu noć! Kad su me rođaci za vreme zajedničkog čaja videli osedelog, uplašili su se veoma.

Ne treba da prećutim da ja do ovog slučaja nisam verovao ni u šta: ni u Boga, ni u besmrtnost duše, ni u zagrobni život. U crkvi nisam bio nekoliko godina, niti se ispovedio ni pričestio. Praznici, postovi i crkveni obredi za mene nisu postojali. Ali od ovog slučaja, ja sam opet hrišćanin koji veruje, i ne znam kako da zahvalim Bogu što me je istrgao iz bezdana pagubnih zabluda (Iz prevoda: Večne zagrobne tajne).

Umrli brat javio se sestri i objasnio zašto nije došao kad su ga očekivali

Donka Stojanović iz Bitolja, imala je brata, ikonopisca. On joj je javio da će je o Uskrsu posetiti. Ona se tome mnogo obradovala i sa radošću ga očekivala. Ali Uskrs dođe i prođe, a njega nema. Nju je to mnogo ožalostilo i zabrinulo. Jedne noći on joj se u snu javi i objasni da je on hteo doći, ali ga je smrt pretekla. Posle nekoliko dana ona dobije vest da joj je brat umro u selu Knjaževu, kod Sofije (u Bugarskoj), i to baš one noći kad se njoj javio (Episkop Nikolaj, Emanuil, str. 27).

Umrli brat javio se bratu i opomenuo ga da veruje

Ruski knez Vladimir Sergijevič Dolgoruki bio je poslanik na pruskom dvoru u Berlinu i tamo se zarazio idejama slobodnih mislilaca. Otada on nije verovao u Boga niti zagrobni život. Njegov brat, knez Petar, čuvši o tome, pisao mu je mnogo puta i ubeđivao da veruje, jer bez vere nema sreće na zemlji, a osobito je vera potrebna radi budućeg života. Ali sve je bilo uzalud. Knez Vladimir smejao se ubeđenjima svoga pobožnog brata.

Vrativši se jednom od kralja, osetio je veliki umor, brzo se svukao, bacio u postelju i zadremao. Odjednom on začuje kako se zavesa ispred njegovog kreveta pomiče, neko mu se približava i nečija hladna ruka dotače se njegove ruke, čak je i stegne. On otvori oči i vidi svoga brata Petra, koji mu rekne: "Veruj!" Obradovan neočekivanom pojavom svog brata knez Vladimir skoči iz kreveta, u nameri da se sa bratom zagrli, ali ovaj u tom trenutku iščezne. On pozove poslugu i zapita šta mu je sa bratom, ali mu ova odgovori da nikakvog brata nije videla. On pomisli da je to bio san, ali reč "veruj" još zvoni u njegovim ušima. On zapiše datum i čas viđenja. Uskoro potom primi izveštaj da se njegov brat upokojio baš u dan i čas kada se njemu javio. Otada on je odbacio ideje slobodnih mislilaca i vratio se veri. Svoj doživljaj i preokret često je pričao drugima (Iz prevoda: Večne zagrobne tajne).

Poginuli sin javlja se ocu i zove ga k sebi

Risto, sin pokojnog hadži Stojana Openičanina, ispričao je pokojnom episkopu Nikolaju čudnovat doživljaj svoga oca Stojana. Na mesec dana pred svoju smrt Stojan je pozvao sina Ristu i rekao mu da će neko u njihovoj kući umreti kroz mesec dana. Kako je to on doznao, nije hteo reći. Najpre je mislio da će umreti njegova supruga i počeo krišom od nje sve pripremati za pogreb. Kupovao je razne stvari i donosio kući, ali da mu žena ne vidi. Ali na deset dana pred smrt on je sanjao sina koji mu je poginuo u ratu. Sin mu je rekao: "Hajde, babo, dođi ovamo, čeka te deda" (to jest, njegov otac). Posle nekoliko dana isti san se ponovio. Izjutra na dan smrti on je hteo da uvalja jedno bure u podrum, ali tom prilikom padne, bure ga skrši i on pogine (Episkop Nikolaj, Povest o nagoveštenoj smrti u snu, Emanuil, str. 28-29).

Umrli sused javio se svome susedu

Neki seljak iz Vevčana ispričao je pokojnom episkopu Nikolaju: Umro mi komšija koga sam mnogo voleo. Tugovao sam za njim, molio se Bogu i palio sveće. Jedne noći javi mi se on u snu, i ja ga lepo gledam; pa setivši se da je on umro, zapitam ga: "A gde se ti sada nalaziš?" A on odgovori: "U nebeskoj Crkvi". Posle malog ćutanja, on će reći: "Sve daće koje vi nama umrlima dajete, dolaze nama na nebo". Nesumnjivo on nije mislio reći da hleb, vino, sveće i drugo što se sprema i deli odlazi na nebo, nego da od toga što se za njih sprema i deli oni doživljavaju radost i olakšanje u onom svetu, kako to i Crkva uči na osnovu dobivenih otkrivenja (Episkop Nikolaj, Povest o javljanju iz onog sveta, Emanuil, str. 22).

Umrli otac javio se sinu i pozvao ga da dođe kod njega 18. oktobra

Moj rođak, sada pokojni, Živan Arsenijević, službenik Sreske skupštine u Kragujevcu, sanjao je 2. oktobra 1964. godine svoga umrlog oca, koji ga je pozvao da dođe kod njega. "A kad?" zapitao je on oca. - "18. oktobra", odgovorio je otac. Na dan 18. oktobra Živan pođe svojim privatnim poslom do sela Brzana. Po svršenom poslu, dolazeći na železničku stanicu u Brzanu, on se nesrećno oklizne i padne na kolosek pred lokomotivu i pogine.

Umrli drug javio se drugu i zahvalio mu na njegovim molitvama i milostinji

Početkom ovog veka živeo je u jednom gradu Rusije penzionisani činovnik Nikolaj. Bio je dobar i pobožan čovek. U mladosti on se družio sa Vasilijem, kasnije takođe činovnikom u penziji. Svoje prijateljstvo nisu prekidali ni kad su otišli u penziju. Ali jednog dana Vasilije se razboli i umre. Njegov drug Nikolaj usrdno se molio Bogu za svoga umrlog druga i povremeno delio milostinju za spas njegove duše. U četrdeseti dan po Vasilijevoj smrti Nikolaj je sedeo u svojoj sobi. Najednom, vrata od sobe škripnu i na njima se ukaže umrli drug Vasilije i progovori tiho: "Hvala ti, druže moj, na tvojim usrdnim molitvama za mene i milostinjama. Time si mi mnogo pomogao. Po Božjoj milosti izbavljen sam iz pakla i sad živim u dobrom obitalištu".

Nikolaj je bio izbezumljen i sa užasom slušao svoga druga i nije mogao ni reči progovoriti.

"Oprosti druže, i do viđenja u večnosti, produžio je da govori Vasilije, nadam se da ćemo se skoro videti i zajedno obitavati. A dotle potrudi se još radi svoga večnog spasenja". Posle ovih reči izašao je na vrata i iščezao.

Posle ovog viđenja Nikolaj je brigu o imovini predao deci svojoj, a on se dao na još brojnija bogougodna dela. Posle dve godine i on se tiho upokojio za vreme molitve na kolenima (Iz prevoda: Večne zagrobne tajne).

Umrli drug javio se drugu da bi ga uverio u zagrobni život

Pre nekih četrdeset godina poznavao sam dva mlada oficira. Jedan od njih bio je pravoslavne a drugi luteranske veroispovesti. Oni su bili dali reč jedan drugom da se onaj koji prvi umre javi onome što ostane. Prošao je nekoliko godina kako ih nisam video. Jednom prilikom odem da posetim svoju tetku. Ona mi reče da se u tom trenutku kod nje nalazi nekakav čudni stranac, koji provodi najstroži život: ide bos odeven u polumonašku haljinu, opasan uzicom. Za vreme bogosluženja ne ulazi u hram nego stoji pred njegovim vratima. Kad sam zaželeo da ga vidim i tetka ga uvela, ja sam se zapanjio: preda mnom je stajao jedan od one dvojice oficira, mojih poznanika, onaj pravoslavne vere. Posle srdačnog drugarskog pozdrava, on mi je ispričao da je njegov drug luteran, umro i da mu se potom javio, i to ne u snu nego na javi. Tom prilikom on mu je ispričao šta duša doživljuje po izlasku iz tela, ali mu je zabranio da o tome priča drugima. Posle tog viđenja sa svojim drugom, on je prodao sve svoje veliko imanje i razdao na bogougodna dela, a sam se odao skitačkom životu, u nadi da će ga Bog pomilovati (Tamo).

Umrli prijatelj javno se prijatelju i zahvalio mu na njegovim dobročinstvima

U Moskvi 28. februara 1831. godine umro pešadijski general Stepan Stepanovič Apraksin. U mladosti svojoj on se na kratko vreme upozna sa knezom Vasilijem Vladimirovičem Dolgorukovim. Oba su služili u istom puku, prvi u činu pukovnika a drugi u činu majora. Dolgorukov umre 1789. godine u takvoj bedi, da se nije imao čime sahraniti. Njegov prijatelj Apraksin plati sve pogrebne troškove i podušja. Trećeg dana po sahrani javi se Dolgorukov Apraksinu i zahvali na dobročinstvu. Tom prilikom on mu prorekne dug i srećan život i obeća da će mu se pred kraj života opet javiti. Posle toga Apraksin je bio još darežljiviji prema siromasima i radovao se kad bi mu se ukazala prilika za dobročinstvo.

Kad se navršila četrdeset druga godina, Dolgorukov mu se javi oko deset časova uveče. Opet mu se zahvalio za učinjena dobročinstva i opomenuo ga da se priprema za smrt, koja će nastupiti posle dvadeset dana. Još mu se obećao da će ga na tri dana pred smrt opet posetiti i posle tih reči udaljio se. Apraksin je poverovao rečima zagrobnog vesnika, ispovedio se, pričestio i primio svetu tajnu jeleosvećenja. Na tri dana pred smrt dozove jednog prijatelja i zamoli da u toku noći ostane kod njega. Te noći javi se Dolgorukov i zapodene razgovor sa Apraksinom. Prisutan prijatelj slušao je razgovor, ali Dolgorukova nije video. Trećeg dana Apraksin je umro (Tamo).

Umrli posilni javio se svome bivšem komandiru i najavio mu skoru smrt

Ivan Afanasijevič Praščev kao mlad oficir učestvovao je u ugušivanju poljske pobune 1831. godine. On je imao posilnog, po imenu Nauma Seredu. U jednoj borbi Sereda bude smrtno ranjen. Umirući, on zamoli Praščeva da njegovoj materi preda 3 zlatice, koliko je pri sebi imao.

- Ispuniću sigurno tvoju poruku, odgovorio mu je Praščev, i ne samo te tri zlatice nego ću i od svojih dodati, za tvoju predanu službu.

- Čime da vam uzvratim za vašu dobrotu? Prostenjao je samrtnik.

- Evo čime. Ako umreš, dođi iz onog sveta k meni onoga dana kad ja treba da umrem.

- Razumem, odgovorio je Sereda i ubrzo potom ispustio dušu.

Posle skoro 30 godina Praščev je jedne lepe večeri sedeo u bašti sa ženom, kćerkom i zetom. Odjednom pas, koji je bio uz njih, potrči stazom unapred i počne da laje. Praščev pođe za njim i na nekoliko koračaji spazi ljudsku priliku koja mu se približavala. To je bio Sereda.

- Šta imaš, Sereda, da mi kažeš? Da nije došao dan moje smrti? zapitao je Praščev.

- Tako je, vaše blagorodije. Ja sam došao da ispunim vašu zapovest. Dan vaše smrti nastupio je, odgovorio je zagrobni vesnik i nestalo ga.

Praščev se odmah počeo da priprema za smrt po hrišćanskom obredu: ispovedio se, pričestio i napravio raspored svoje imovine. Ali smrti još nema. Sledeće večeri, oko 11 časova, Praščev je opet sedeo u bašti sa svojim ukućanima. Odjednom se začuo ženski krik i u tome pred noge Praščeva pala je na kolena žena njegovog kuvara, moleći ga da je zaštiti od pijanog muža, koji je jurio za njim sa velikim kuvarskim nožem u rukama. I pre nego što su Praščev i prisutni došli k sebi, pijanica je dojurio i zario nož u stomak Praščeva, nanevši mu smrtonosnu ranu, od koje je on odmah izdahnuo (Tamo).

Duše umrlih intervenišu kod mitropolita da ne kazni sveštenika koji se moli za njih

Jedan sveštenik iz Moskovske mitropolije nije mogao da odoli navaljivanju svojih parohijana da sa njima popije po čašu rakije, pa je u tome počešće preterivao. Čuje za to mitropolit Filaret i opomene ga. On obeća da će se popraviti, ali obećanje ne održi. Zbog toga mitropolit reši da ga kazni lišenjem svešteničkog čina. Već je i presuda bila gotova, samo još da je mitropolit potpiše. No on to ne učini odmah nego ostavi za sutra. Iduće noći njemu dođu na san mnogi nepoznati ljudi i počnu da ga mole za toga sveštenika, da ga ne lišava čina, jer ako to učini, lišiće njih molitava koje on za njih prinosi Bogu. Ovo zauzimanje zagrobnih žitelja duboko je delovalo na mitropolita i on sutradan naredi da mu pozovu toga sveštenika. Kad je ovaj došao i sa velikim strahom izašao pred mitropolita, ovaj ga je zapitao da mu kaže za koga se sve on moli na svetoj liturgiji. Sveštenik mu je tada otkrio da se on na svakoj liturgiji moli, pored onih živih i umrlih ktitora i priložnika upisanih u pomenik, još i za sve one za koje nema ko da se moli niti žrtve da prinosi.

"Dobro je to što činiš. Ti se moliš za njih, a oni su prošle noći došli mi na san i molili me da te ne kažnjavam lišenjem čina, jer ću onda njih kazniti lišenjem tvojih molitava za njih. Ja sam voljan da uslišim njihove molbe, ali pod uslovom da se ostaviš prokletog pića. Ako mi daš tvrdu reč da ćeš me poslušati, ja ću spremljenu presudu, koja je čekala samo moj potpis, pocepati i ostaviću te na dosadašnjoj parohiji. Urazumi se! Ovo ti je poslednja opomena i prilika da se osvestiš i spaseš!" rekao mu je ozbiljnim roditeljskim tonom mitropolit.

Sveštenik se oblio suzama, pao pred noge mitropolitove i tvrdo obećao da će se ostaviti pića. Svoju reč održao je i ostao na parohiji.

MOLITVA SVETOM JOVANU ŠANGAJSKOM

O, Svetitelju oče naš Jovane, Pastiru dobri i tajnovidče duša ljudskih! Sada se kraj Prestola Božijeg za nas moliš, jer si i sam posle smrti rekao: "Mada sam umro - ja sam živ". Umoli Sveštedroga Boga da nam daruje oproštenje grehova, da se smelo prenemo duhom i čamotinju ovoga sveta stresemo sa sebe i da Bogu zavapimo da nam daruje smirenja i Bogonadahnuća, Bogosaznanja i duha pobožnosti na svim putevima života našega. Jer si milostivi hranitelj sirotinje i iskusni putevoditelj na zemlji bio, pa nam i sada budi vođa kao Mojsej i u smutnjama crkvenim sveobuhvatno urazumljenje Hristovo. Usliši uzdisanje smućene mladeži našeg pokolenja, izložene burama svezlog besnila i stresi tegobu čamotinje sa pastira koji iznemogavaju od nasrtaja duha ovoga sveta i koji se muče u ukočenosti i praznini. Da ti sa suzama vapijemo, o topli molitveniče, poseti nas sirote, koji se davimo u mnoštvu strasti, i čekamo Tvoje očinsko nastavljenje, da se ozarimo svetlošću nevečernjom, u kojoj Ti obitavaš i moliš se za čeda svoja, rasuta po svoj veseleni, ali koja se, makar i slabom ljubavlju, ipak ka svetlosti otimaju, gde svetlost Hristos Gospod naš obitava, Kome pripada čast i sila, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

Izvor: "Gospod nije stvorio smrt", Beograd 1998. i "Najbolji vaspitač", Beograd 1995.